САОПШТЕЊЕ БРАНКОВОГ КОЛА ПОВОДОМ НАГРАДЕ „ПЕЧАТ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ“

Сремски Карловци, 9. новембар 2020.

               На завршној седници жирија Бранковог кола (Ненад Грујичић, Јелена Алексић и Крстивоје Илић) за награду „Печат вароши сремскокарловачке“, 9. новембра 2020. године, једногласно је одлучено да ово престижно песничко признање припадне Јовици Ђурђићу, Радомиру Стојановићу, Браниславу Зубовићу и Душану Захаријевићу.

                                                О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

            Јовица Ђурђић (рођен 1949. године у Глоговици на тромеђи Дервенте, Добоја и Модриче, живи у Малинској у Истри) награду „Печат вароши сремскокарловачке“  добија за две књиге изабраних песама: „Врх тишине“ и „Лековита светлост“ (Bookland, Београд, 2020). Ове књиге налазе се у петнаест томова изабраних дела Јовице Ђурђића штампаних ове године, која садрже поезију и прозу, песме и приче (и један роман) за децу. Прве од десет књига Ђурђићеве поезије, појавиле су се далеке 1974. године: „Уснула девојка“ и „.Лариса“. За децу, пак, објавио је још десетак књига.  У награђеној изабраној поезији затичемо песме, најпре,  у сонетној (међу корицама је и  један сонетни венац) и слободној форми. Високо дотераних занатских решења, Ђурђић је песник отворене лирске емоције, филигрански оперважених слика и призора у снажном доживљају сопственог Ја: „А усред тишине и морског блеска,/ Док ми рука мирно лежи на столу,/ Само сaм суви јасен, можда леска – / Или натруло једро на јарболу.“ Овај посвећени песник и писац пола века ствара у поднебљу истарског Јадрана. После деликатних искустава током деведесетих година прошлог века у том делу Хрватске, а која је описао у петнеастом тому – „Траг“, Ђурђић не прекида стваралачке и животне контакте са родним амбијентим и укупним простором српског језика. Он пише и у екавској и ијекавској варијанти израза: фантазмагорични призори детињства и успомена, атмосфера годишњих доба и лепота природе, оплемењени сталном потребом да се изрази болна лепота „ово мало душе“. Затим, учестали мотиви жене и љубави земаљске, у химнично узвишеним осећањима, са проблесцима сете и напонима жудње. Од почетка бављења поезијом, Јовица Ђурђић истрајава у стваралачкој потреби да изрази истину душевности и телесности, лепог као смисла живота. Он показује да вечити узори (Тагоре, Десанка, Антић, Раичковић, Трифуновић, Дедић) могу бити скоро и превазиђени уколико су песме неприкосновено импрегниране личним искуством и свешћу о пласираној емоцији и интими: „Усно влажна, румена пукотино, ватро!/ Ко пелуд мека зриш у пољупцима,/ Док сочна у зрнцима твој крв пламса.“ Нема сумње, Ђурђић је песник наглашено изражених љубавних осећања, аутор доследан своме поимању песме и света – да ће лепота (читај: поезија) спасити свет. Песник се одупро најразноврснијим искушењима, сцилама и харибдама поетичких и стварносних насртаја, никад не обраћајући пажњу на помодне  „иновације“ у плазу депресивног, ружног и демонског. Увидом у награђене књиге, али и у изабрана дела Јовице Ђурђића у целини, уверавамо се да је овај анђеоски песник и писац и те како „имао се рашта и родити“.

            Радомир Стојановић (рођен 1942. године у Трешњеву код Андријевице на Косову и Метохији, живи у Београду), награду Бранковог кола добија за књигу поезије „Наличје тишине“ (Панорама –Јединство, Приштина – Косовска Митровица, 2019). Ово је седма по реду Стојановићева песничка књига почев од прве, „Ћутање трава“, која је објављена пре четрдесет четири године. Стојановић је песник стрпљивог нерва у времену и невремену балканског миљеа, онај што чека епифанијску прилику да би написао стих, да пропева: „Кад дође права реч/ потећи ће чесме у напуштеним брдима“. И у овој књизи он поседује своје препознатљиве премисе: поезија, завичај, култ Косова Поља, жена. У свему пулсира свест о песничком послању, непрестана потрага за сопственом сенком: „Отуђен глас сам земље/ На ране своје лајем/ Тајна малокрвног звона/ Над сумњивим сјајем.“ Подједнако вешт у слободном и везаном стиху (дистиси, катрени, сонети), Стојановић држи до старе истине да без јединства форме и садржаја нема савремене поезије. Судбински усађен у завичај који није само његов (по снази корена припада целом народу), песник прибира „крстолике речи“ и  „одлетеле фреске“ као „упаљене молитве“.  О изгону са Косова и Метохије, пева „испод коже неба“, у бујицама изнедрених мисли и емоција – „да се докопа нове обале“. Ни у новој збиљи, у новим приликама живота, не напушта га слика „жене огрнуте свитањем/ што носи хлеб и мирис биља“, што „постаје  црква / пред коју слећу голубови“. Радомир Стојановић је аутентичан песник косовско-метохијске земље, остварен у мисији да опева оно на трен изгубљено кроз неусахле наду, веру и љубав. Награђена књига „Наличје тишине“ говори о снажној природи песничког гласа који се, ни силом ни милом, не дâ и не може преобликовати у нешто друго.

            Бранислав Зубовић (рођен 1976. године у Тузли, живи у Новом Саду, ради у Врбасу) награду Бранковог кола добија за књигу песама „Тремор“ (Удружење књижевника Србије, Баоград, 2020). Ово је Зубовићева пета по реду песничка књига, а после прве, „Руком од ветра тишом“, објављене пре две деценије. Рука као симбол снаге и стваралаштва, пружене помоћи и заштите, у овом случају симбол лирског краснописа и оловке што пева, из позиције најтишег и најсуптилнијег креативног покрета, доспева кроз  нови наслов, „Тремор“, до новог значења –  подрхтавање и неритмичмне осцилације – пољуљани живот, изгубљени ослонац, избеглиштво и прогон, изгибија и катаклизма. Све то, са непрестаним (про)осећањем нашег свенародног удеса, па тиме и на универзални степен подигнутог видика појединца, представља тематско-мотивску жеравицу на којој варничи песнички свет Бранислава Зубовића. У томе свему дата је, дакле, и лична димензија фатума, уклештена у временске и просторне зоне живота и мита: „Из порушених кућа/ Из запаљеених књига/ Из дима цигарете/ Мећаве и кастига// Дими ко у фуруни/ Послује лично ђаво/ Да нас опет однесе/ У мутно Дунаво.“ И Зубовић подједнако пева у слободном и везаном стиху, овај први делује уходаније и чвршће, представља стечени импулс песничког заната још из првих његових књига. Међутим,  и други, римовани стих (двостих, катрен) нашао је своју пуну оркестрацију у богатој лексици и отворио још једну могућност ауторског оваплоћења. У свом врбаском радном искуству (и не само у том) имао се на кога угледати (Деветак, Сладоје, Баковић, Нешић) и доживети плодотворан утицај. „Тремор“ је књига која устоличује Зубовићеву потребу да овлада магистралним путевима песничког заната који ће се хранити крупним залогајима душе и њенога боемлука: „А то што заиште покаткад душа/ Фићок ракије, пехар младог вина/ Па се изјутра сама себе гнуша/ Као пчела свеће од парафина// Тек не помажу ту ни аспирини/ Чак ни митска чуда црног кима/ Можда ако се умијеш у Дрини/ И заспиш сâм далеко у брдима.“

            Душан Захаријевић (рођен 1992. године у Косовској Митровици, живи у Београду) награду „Печат вароши сремскокарловачке“ добија за књигу поезије „(Не)доглед“ (Битије, Нови Сад, 2020). После првенца објављеног 2017. године у Бранковом колу, и награде „Стражилово“, ево нове, друге по реду збирке поезије Душана Захаријевића код тек основане издавачке куће коју воде млади људи жељни и жедни новога и свога. „(Не)доглед“ је књига на трагу прве, али још конкретнија у зазиву суштаства и тајне поезије саме. У рукама нам је зрела књига, другачија од затечених поетика на савременој српској књижевној сцени.   Ово је поезија која не жели да занемари традицију у сопственом језику, поезија која се искива из пропламсаја оних песника који су стварали нове речи и синтагме, нови језик за сва времена. Отуда, ето нам севова из трагова Костића, Винавера и Настасијевића, а негде у дубини бистри се и муња кодеровске лексике, истина овде довољно затомљене да се не би отишло у спазам херметичног израза. Неуобичајено зрела младост пева у овој књизи, доноси оно „нешто своје“,  и наново нас уверава да песници заиста немају године: „Кујем реч да окујем свет/ Омогућим лет пре него што слети/ Време у троми тренутак/ У недохват.“ А онда у другој песми: „Играј смрти/ Са мном до гроба/ Нисам у пролазу/ Иако пролазим/ Играј са мном/ Играј до живота/ Грешност је човека/ Једина чистота.“ Ово је поезија импрегнирана и филозофским „певом“, на онај начин да та врста мисаоности поседује душевни импулс израза. Нема сумње да смо у Душану Захаријевићу добили песника снажне ауторске концепције, еклектичке лепезе надахнућа, наднесеног над Речју, која на самом почетку „бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“. И као најмлађи лауреат „Печата вароши сремскокарловачке“ у последњих четврт века, Захаријевић својом појавом међу старијима подсећа на времена када су ово високо признање добијали песници његових година.

                                                                                    БРАНКОВО КОЛО

                                                                                    Ненад Грујичић, председник