СЛОВО О БРАНКУ

Растко ЛОНЧАР

Драги пријатељи,

о Бранку песнику младости, Бранку Вуковој перјаници, Бранку прерано отишлом, Бранку оцу модерног српског песништва, Бранку песнику народног језика, Бранку Карловчанину, Бранку Србину, ја ништа ново не могу да вам кажем. Многи, умнији, начитанији и речитији од мене су о томе већ и говорили и казивали – и лепше, и тачније.

Поделићу са вама један детаљ о Бранку који није ни познат, нити од нарочите користи нити званичној књижевној историји, нити Бранковим биографима, а неће донети ни  коперникански обрт у сагледавању његовог лика и дела.

Бранко је био први песник чије сам песништво као дете учио напамет, несвестан да је претходно био цензурисан. Не од стране обреновићевско-карађорђевићевских преобликовача историје, не од стране окупатора – а било их је, хвала Богу, имали су прилике – не од Агитпроповских месара и комесара, нити Завода за уџбенике и наставна средства или Завода за унапређивање образовања и васпитања. Све је то преживео, али није цензуру моје покојне баке Маре која је, у својој крајишкој конзервативности сматрала да је последња, строфа из песме Путник на уранку: „Здраво и ти, момо туди / Да дивна си, селе пуста, / Оди амо, од' на груди, / Да т' пољуби браца уста“ непримерена моме предшколском узрасту. Мада јој није сметало да гледам Окупацију у 26 слика и Битку на Неретви, ал' добро.

Бранково је песништво, уопште, најпрећутаније данас. Не у нашим уџбеницима, историјама и читанкама, већ у нашим животима, у сивој иронијској свакодневици.

Да је било среће да је био жив ономад, Бранко би са Растком Петровићем и Велесом Перићем кочијашио до зоре. Свирао би у Лабораторији звука, поручујући: „Док вам је још време!“, са Арсеном би Дедићем пред свануће вапио: „Дај, стани на час, и дај ми снаге“.

А данас, анахрон.

Да се разумемо, има и данас младости, и биће их, Боже здравља, још. И увек. Али млади смо, а о младости немамо свести. Не примећујемо да је прошла, нити да ишта пролази. Љубимо пластична уста, говоримо пластично и шаблонски, и на туђем језику. Не волимо љубави ради, већ ради космичког центра у који смо сваки себе поставили. Ако нас откопају некада, као Троју, видеће нас како у земљи себе саме грлимо.

Нека нам је, и у том смислу, Бранко светионик, јер, мрак је, и сва су мора немирна.

МЛАДОСТ ПО ЈУЛИЈАНСКОМ

Прах смо били, и прах ћемо

бити када време дође

До тада да се зезамо

(мада казаљка нас глође)

Када си надомак циља

и даље тек на пола си

Младост делује да траје

А ипак пролази

Наздрављам за прошле дане

што су прошли као часком

Кад би хтели да се врате

(макар и по јулијанском)

Да оквасим уста жедна

и у грлу речи крње

Али ничег више нема

од младости остало је труње

И све ствари што смо вечно

мислили да ће да трају

отишле су попиле се

наискап и у гутљају

Када мислиш да на врху

коначно си изнад снова

Чини ти се да то све је

Па опет изнова

Наздрављам за ноћ без зоре

за сто свезан сат пешчаник

минуте што ору боре

бригу коју режу дани

Да оквасим уста жедна

и у грлу речи гњиле

Али ничег више нема

од ствари што младосне су биле

Наздрављам за ноћ без јутра

осмех горак, поглед презрив

плитку реч што дуго плута

тамо где је био језик

да оквасим уста жедна

и у грлу кнедле посне

али ничег више нема

………………………………..