О НАГРАЂЕНОЈ КЊИЗИ ЗДЕНКЕ ВАЛЕНТ БЕЛИЋ

Ана Маргарета ЛАЧОК

АПОКРИФИ ПО ЛИЛИТ

Две године након песничког првенца ЕТЕРИЗАЦИЈА ван конТЕКСТа (2018) Зденка Валент Белић, преводилац словачке књижевности на српски језик и обрнуто, главна и одговорна уредница књижевног часописа Нови живот, у фебруару ове године објавила је збирку песама Апокрифи по Лилит (и друга проклетства) у издању Бранковог кола. 

Неколико месеци касније, у јулу 2020, збирка Apokryfy podľa Lilit (a iné zatratenia)  изашла је и на словачком језику у издању Друштва словачких писаца у Братислави уз финансијску помоћ Канцеларије за Словаке у дијаспори (Братислава).

Песме, које су у збирци распоређене у четири циклуса (Апокрифи по Лилит, Сусрети, Мрак, Пролегомена за данашњи дан), подстичу читаоца независно од његове личне филозофије на размишљање о темељним животним принципима и увреженим ставовима. Већ назив збирке наговештава теме којима се ауторка бави у стиховима а то су устаљена погрешна и заблудна уверења које песникиња препознаје, износи их на видело, затим презентује сопствени угао погледа и тако настоји да читаоцима приближи другачији аспект истине, евентуално да прошири постојеће уврежене ставове новим елементима. У песмама се уједно мистификују табуизиране појаве о којима се не говори отворено или се не сматрају приоритетом. Стога “проклетства” из поднаслова збирке не морамо разумети само као пресуду или осуду, већ и као извитоперене, односно погрешне животне принципе а које упркос томе истрајавају стотинама, па и хиљадама година.

Лилит, према предању прва жена, саздана од праха земље, створена истовремено кад и Адам јесте биће ком је природно дата једнакост са мушким родом. Лилит је јача и интелигенија од мушкарца – препознаје суштину ствари, њен поглед сеже и ван граница одређених појава и не намерава да се покори или прилагоди успостављеним правилима. Таква је и лирска јунакиња у збирци: самостална, независна, успротивљена конвенцијама, она која се не препушта залудности, напротив, препозање је и не поистовећује са њеном неизбежношћу. Уме да цени праве вредности и не одриче се својих најдубљих уверења, како је то учинио Адам (Камен над Содомом).

Конфликт између мушкарца и жене с прапочетка света протеже се целом песничком збирком. Најчешће је изазван недостатком комуникације између партнера. Зденка Валент Белић овај однос демистификује и не приказује га искључиво као проблематичан, већ самој лирској јунакињи оставља простор и слободу да сама размисли и донесе закључак. Љубав у збирци је себична и егоцентрична (Занос), супротно од библијских тврдњи на које ауторка често алудира. У партнерским односима се појавлљују илузије и узалудност (Зрак и др.), неспоразуми и међусобно неразумевање, што неретко ескалира у велики погром (Растанак). У покоравању мушкарцу приказану Лилит спречава пре свега њен снажан карактер, интелигенција и супериорност.

Однос између мушкарца и жене је, међутим, само један од проблема из ког лирска јунакиња тражи излаз. Поменуте карактерне особине су уједно разлог зашто се не задовољава догмама вековима прихватаним и преношеним из генерације у генерацију. Лирска јунакиња се опире конвенцијама. Ауторка превреднује универзалне, често библијске и митолошке теме и нуди им другачији поглед, међутим њене рефлексије увек иду у корист жене: брани Лотову жену, тражи доказе њене невиности а осуђује онога који је њу осудио (Лотова жена), што потврђује да је лирска јунакиња храбра и одважна жена; обраћа се првим људима (Лист) и отвара питање да ли је жена заиста крива за прво посрнуће. Проблематична места којима се ауторка бави, као што су на пример: Содома, Гомора, Помпеја, Вавилон, као и одређене историјске догађаје као што су потоп повезује грех који је узрок њиховог уништења, али јунакиња не осуђује ни грех нити починиоце, већ промишља и трага праву истину о стању ствари. Овако релативизује универзалне ставове и правила, али чини се да својој лирској јунакињи допушта да у њих поверује, као и у сврховитост или макар неминовност катастрофалног ескалирања ових проблематичних ситуација.

Побуна је чест мотив у збирци. У бројним песмама лирска јунакиња се управо захваљујући протесту сабере и освести да ће спас пронаћи једино у себи самој. Не очекује ничију помоћ, чак је одбија и пориче. Пркос и побуна оживљавају (Када је све мртво око тебе) и откривају тајну њене душе (Како расту тајне жеље). Ауторка не прихата уврежена мишљења чак ни када је реч о питањима које људе муче већ хиљадама година, као што су ограниченост временских и просторних димензија. Изражава наду да ће успети да их превазиђе за свог људског живота (Први сусрет, Координати).

Интелигенција и изразита интуиција лирске јунакиње омогућавају јој да види далеко и ван граница времена и простора. Ауторка често тематизује залудност. Лирска јунакиња зна да је све нестално, пролазно, да ће све минути. Ослобођење види на крају овог живота (Претварамо се у светло) а зна да након „екстазе мора доћи страдање“ (Екстаза). Констатује да је „Смрт је само једна у низу залудност, / каприц над нама спроведен“ (Једна у низу). Песму, из које је последњи стих, је рецензент и уредник збирке, Ненад Грујичић, означио као најбољу, међутим, ауторка ју је назвала Једна у низу на основу чега закључујемо да је за њу минорна. Уједно је то место на ком можемо да приметимо прелазак границе између ставова лирске јунакиње и ауторке песама. У њој је наговештена потенцијална дискредитација, па чак и исмевање сопствене, али и било које друге животне филозофије људи, изражено је неповерење у човека и релативизује се догма: „И шта вам кажу књиге: живећете вечно? Обећали су вам трајање / у замену за послушност“.

Сем парадокса заснованих на контрастима („..у етар се диже / небу се враћа, / све ниже / ниже...“ (Поезија), читаоца кроз песме прати светлост у разним облицима. Ватра, светло или зрак, чести су симболи у збирци. Читалац стиче осећање да лирска јунакиња тражи бег од свакодневице, жуди за преласком из мрака на светлост било у виду самоуништења, односно метаморфозе у прах и пепео  или ослобођења на путу за светлом. Зрак је симбол спасења, али лирска јунакиња не успева да га дохвати (Зрак), симбол је ватре (Лотова жена, Камен над Содомом, Ноћ помпејске ватре и др.), али можемо га довести у везу са љубављу и енергијом повезаном са легендама о митолошкој, али и савременој песникињиној Лилит. У складу са легендом да је Лилит уједно симбол страха, туге, сензуалности и неукроћене слободе која једино ноћу долази (вавилонско значења имена Лилит изведено је од речи ноћ; често се јавља и као демон ноћи), у песмама из ове збирке ноћ је време за размишљање, инспирацију и представља, парадоксално, неку врсту светлости у животу (Потоп). Међутим упркос томе и у складу са суштином митолошке Лилит, снови су лоши (Поезија) а ноћи нису „спокојем блахословљене“ (Потоп).

Лилит, прва Адамова жена, која није настала од његовог ребра, али је слично њему самом настала од овоземљског блата и која се побунила против природне предодређености и наметнутих очекивања у савремено доба постаје оличење слободе, самосталности и побуне, самим тим на одређени начин може бити симбол равноправности мушкараца и жена.

Ове, данас врло актуелне, теме карактеристичне су за поезију Зденке Валент-Белић у збирци Апокрифи по Лилит (и друга проклетства). Приметила је то и најшира јавност. Потврђује то и чињеница да су ауторки, заједно са Миланом Громовићем и Марком Миловановићем за збирку песама доделили награду Стражилово итако наградили три најбоље песничке књиге у издању Бранковог кола у овој години.