Поводом одласка Љиљане Петровић: ЉУБАВ ЗА ПОЕЗИЈУ И ПЕСНИКЕ

            Постоје ретки људи који целог свог века личе на анђеле и децу, чија уметничка зрелост огледа се у ангелској слободи и детињој игри. Таква је била Љиљана Петровић, врхунска музичка уметница и срце од човека, сва у латицама милозвучне лепезе поезије и душевних тикова лепог лица које исказује срећу што се расцветава у урођеном таленту за певање . Вишедеценијска сарадница Бранковога кола, особена личност која је давала боју атмосфери и догађајима наше институције, била је препозната као идеална личност у славу пезије и песничких дарова.  Одмах по мом доласку у Бранково коло, уз организаторску асистенцију и визију Богдана Винокића, на сваки позив и предлог да наступи, узвраћала је крилато и радосно, није било препреке за њено учествовање на манифестацијама у знаку вечито младог Алексија – Бранка Радичевића.

Редовно је наступала на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду.  Путовала је с нама трагом живота Бранка Радичевића, у Славонски Брод, Вуковар,  Земун, Темишвар, Беч...  Са чувеним програмом „Певам песнике“ наступала је на многим  песничким манифестацијама у земљи и свету.  Компоновала, и уз гитару надахнуто певала врхунске песнике: Бранка Радичевића,  Лазу Костића, Тина Ујевића, Иву Андрића, Стевана Раичковића, Весну Парун, Мику Антића,  Изета Сарајлића, Десанку Масимовић, Бранка Миљковића и друге.

 Сећам се једног гостовања на „Горановом прољећу“ у Луковдолу и Загребу, задивила је публику својим песничким репертоаром, била је и вила и муза многим песницима који су маштали да баш њихову песму одабере и компонује. То је значило да је песма врхунска и – за сва времена. А онда и њен наступ у родном граду Бранка Радичевића – Славонском Броду, који је био и њен – рођена је у Босанском – некад се то звао Брод на Сави. Поводом 160. годишњице песниковог рођења, приликом откривања споменика Бранку Радичевићу 1984. године, рад Јована Солдатовића, Љиља је отпевала једну песму о којој вреди казати мало ширу реч.

Открила нам је на нов начин песму „Молитва“ Бранка Радичевића, њену духовну дубину и несвакидашњи садржај умивен небеском музиком.  Открили смо песму религиозне провенијенције универзалних вредности и значења, песму која се диви Створитељевим моћима да сачини дивна чуда целог света, али притом и – човека, па и његову душу, али онда и – таленат у души, таленат за песму.

Ту песму је извела и на једном давнашњем „Београдском пролећу“, и многи су је питали чији су то стихови. Естрадни актери били су изненађени  податком да је то Бранкова песма, песма правог песника, а не накаквог текстописца.  Била је то права поезија на једном чувеном фестивалу забавне музике, за који није било уобичајено, иако песници немају године,  да се на њему певају песници из старијих времена.  А Љиљана је објашњавала да је морала компоновати ту песму вечитог младића Бранка, да је напросто дошао час звани lucida intervalla,  светли тренутак компоновања, да је инспирација била неприкосоновена, а осећај непогрешив:

Месец јасни, звезда јато,
И сунашце умиљато,
Зору што нам небо шара,
А и муњу што га пара,
И ту силну грома буку,
И олује страшну фуку
Ти сатвори вељи Боже,
Ко овако јоште може!

Цвеће љупко и долину,
Стадо, врело и планину,
Ти’у реку, силно море,
И под небом орла горе,
И над орлом шарну дугу,
И славуја у том лугу,
И још његов глас умилни
Ти сатвори Боже силни.

Осим другог овде свега
Мене створи из ничега,
Ду’ом својим ти подуну,
У менека душу суну;

Па ми Боже јоште таде
И у душу нешто даде,
Та и моја песма ова
И њу мени ти дарова.

Фала боже на дар ови,
О помози благослови,
Да ми како с права пута
Душа млада не залута!

(На Васкрс, 1844)

Много година касније, објавио сам у издању Бранковога кола „Антологију српске поезије (1847-2000)“, која започиње  управо песмом „Молитва“. И то је Љиљу обрадовало, видело се по звонколиком смеху и здездицама у очима,  и давало нова надахнућа. Одмах је урањала у антологију тражећи нове песнике и песме.

И мени самоме открила је песму „Моћ која није“ из мога песничког првенца „Матерњи језик“ и – компоновала.  Трагала је за песмом која ће је понети и –  одабрала баш ту. Био је то нови блесак моје младалачке песме која је уз Љиљанин музички таленат добила нову ауру у јединственом извођењу благородне уметнице.  Песма је наједанпут личила као да ју је написао много старији и искуснији песник у ијекавској варијанти српскога језика:

Исто је писати о ружама

прије

         или послије кише.

Пишем о свему

не бих ли освојио

голема пространства.

Има ствари

        и појава

        о којима нико

        никад не пјева

а оне су такође пјесме

јер саме себе пјевају

не чекајући мене

       и мени сличне.

Пре тридесетак година, путујући с Љиљаном често,  и часком, од Новог Сада до Сремских Карловаца, она ми је прочитала неколико својих нових песама – минијатура.

Рекох јој да ми личе на јапански хаику, на шта се она толико инспирисала да је из дана у дан наставила да пише песме у тој краткој форми. Толико одушевљења могло се видети само на њеном лицу и у њеној вечитој девојачкој души: „С нежношћу узимам/ прегршт тамне земље/ топле од сунца“. Или:  „Предамном бескрајна/  узорана земља/ и плаветнило.“

А онда њено одушевљење ојкачом, минијатуром римованог десетерачког двостиха пореклом из динарских крајева. Одмах је прихватила да учествује на промоцији једног од првих издања књиге „Ојкача“ у Матици српској, тако што је уз гитару, на свој особен начи,  насмејана, звонколико чистог грла, и на велико одушевљење публике, изводила мелодије ове вековне певаније. Бирала је стихове који, по атмосфери,  подсећају на хаику,  на чисту лирску поезију: „Сва су села ограђена жицом,/ само моје плавом љубичицом.“ Или: „Ја се, драги, заљубила у те,/к`о казаљка у ситне минуте.“ Били смо и у Музеју Козаре у Приједору, и у Врању,   и где све не, увек је њено гостовање поводом ојкаче било изузетно попраћено и аплаузима награђено. Учествовала је и у бројним телевизијским емисијама на ову тему, увек разгаљена срећом што је у прилици да пева крајишке  римоване двостихове. То су приметили многи културни посленици и наглашавали значај што славна Љиљана Петровић, југословенска  учесница на првој Евровизији (1961), у тако великом заносу пева ојкачу.

      Љиљана је била и песникиња и сликарка, са вечитим осмехом и лирским заносом у свему што ради, ретко уметничко биће распеваних талената.  Учинила је за Бранково коло изузетно много,  као мало ко, непоновљиво, била је изузетан пријатељ и сарадник,  све што нам је даривала представља бесцен-благо једне оригиналне уметничке судбине. И зато је, поред осталога, на нашу част, и добитница „Велике повеље Бранковог кола“  за животно дело,  „за надахнути допринос лепоти и моћи  поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима, на трагу божанског дара Бранка Радичевића.“

4. фебруар 2020.

                                                                                                          Ненад Грујичић

            P. S.

У мору фотографија у албумима Бранковога кола на којима се налази Љиљана Петровић, при руци нам је ова из 1999. године  са промоције књиге музичких нота на Бранкове стихове, „Али што певах неће пропанути“ Ане. М. Зечевић, у издању наше институције.