САОПШТЕЊЕ БРАНКОВОГА КОЛА ЗА НАГРАДУ ''ПЕЧАТ ВАРОШИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ''

Сремски Карловци, 16. децембар 2019.

Престижна награда Бранковог кола, ''Печат вароши сремскокарловачке'', за најбољe песничкe књигe на српском језику, равноправно је припала ове године, за књиге изабраних песама: Недељку Бабићу и Данилу Јокановићу, и за самосталне збирке поезије: Милошу Јанковићу и Радмилу В. Радовановићу.           

            На завршној седници одлуку је једногласно донео жири у саставу: Ненад Грујичић, Јелена Алексић и Крстивоје Илић. У најужем избору за награду „Печат вароши сремскокарловачке“ биле су и нове књиге поезије Ане Ристовић, Радомира Уљаревића, Јагоде Кљаић,  Милана Михајловића, Драгана Бошковића, Јулије Капорњи и Катарине Пантовић.

                              О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

            Једанаеста по реду књига поезије Недељка Бабића (1948, Лукавица код Власенице), под називом „Завичај“ (Бесједа, Бањалука, 2018), доноси изабране (сабране) сонете и нове прилоге. Мајстор сонета представио је лепезу виртуозних решења ове вековне форме и показао да такав песнички пројекат има монументални карактер. Недељко Бабић је на изванредан начин предочио раскош и снагу српскога језика у освајању сонета, чувеног италијанског и светског песничког облика старог преко седам векова. У књизи сабирног карактера, која носи име по Бабићевом првенцу – „Завичај“, остварено је потпуно јединство форме и садржаја, звука и слике, раскошног римаријума и функционалне семантике до задивљујућих метричких и занатских изведби. Ова књига је својеврсни бедекер кроз еденски врт сонета, приручник за почетнике, али и за оне који су далеко одмакли у грађењу сонетне форме. Лексички богати, са учесталим кованицама које плене свежином, тематски разуђени, то су сонети у распону од завичајних и породичних мотива до призора из најновијег рата, где врхуне песме избегличке (прогнаничке) тематике, филмски узбудљиве, са снагом документарне потке, до песама универзалне провенијенције и животног смисла. Такви су и љубавни сонети, са натрунима казановске еротике, али и песме које исказују свест о себи, о стваралачком чину, о песничкој судбини, о мисији песника и послању кроз времена. Све на махове осветљава ватромет ироније и сатире, који, по потреби, прераста или остаје у равни филигрански сенчене духовитости или, пак, громког (црног) хумора. Тај слој стваралачког темперамента, наставља се, разбокорен до крајњих граница, и у другом делу књиге која доноси безбројне  палиндромне и анаграмске вратоломије у реченицама-стиховима са худинијевским вештинама и открићима немогућег у скривеним ризницама и лавиринтима матерњега језика.  Награда заслужено иде у руке врхунском мајстору сонета који је, прво у сарајевском а онда и у београдском амбијенту, деценијама био неправедно гурнут у страну.

            Десета по реду књига песама Данила Јокановића (Подгорица, 1956) уствари је књига изабраних из досадашњих девет збирки поезије. Књига „Изабране“ (Октоих – Штампар Макарије, Подгорица, 2018),  представља, по први пут, на једном месту оно најбоље што је Јокановић досад написао/испевао на српском језику. Одмах се дâ приметити да се ради о веродостојном и дубоко проживљеном свету који на песниковој кожи носи трагове жижака и угарака бомеског начина живота. Не стидећи се  попут неких преучених песника, Данило Јокановић у први план, и у највећем броју, с разлогом истиче своју љубавну поезију непрестано дочаравајући прожимање женског и мушког принципа, и то – раздрљене кошуље, често и грлом у јагоде, витешки. У ствари, овде превладава слављење жене као јунакиње поезије од памтивека, жене као вечне и никад демистификоване богиње. Међутим, спрам ероса ову поезију насељава и танатос, то јест – мотиви смрти и нестајања, што је друга крупна, а вечита  тема у опусу овога песника. То овој поезији даје горњу тачку замаха једног талента који жели и хоће да се душом и телом преда моћима и дивоти матерњега језика у поезији са неумитним осећањем човекове пролазности. Јокановић припада песницима који подједнако употребљавају везан и слободан стих, где овај први доноси релативно доминатније резултате везане још за прве његове књиге. Ова поезија, такође, мешавина је завичајног и општег, руралног и урбаног, али увек са јаким креативним потезима и питањима на тему лепоте и значаја поезије. Нема сумње, једна оваква књига изабраних песама била је потребна на српској песичкој сцени да бисмо конкретније и на лицу места уочили једну посвећеничку песничку судбину којој поезија, без патетике говорећи,  представља голи живот.

            Посве необична песничка појава на српској књижевној сцени несумљиво је Милош Јанковић (Београд, 1963), чија нова, награђена књига носи назив „Катреник“ (Библиотека „Данило Киш“, Врбас, 2019).  Он је аутор неколико десетина збирки поезије, шест књига изабраних и „пробраних“ песама, трију прозних књига и неколико антологија и панорама, те приређених издања других песника. У овако многородном опусу нашла се и најновија збирка катрена махом укрштене риме – „Катреник“. За песнике катрен је кућни праг певања, главна занатска стопа за даља путешествија у бескрају поезије,  њених многоврсних облика и формалних решења.  Пред нама је две стотине катрена, односно осам стотина стихова. Ову најтипичнију и најчешћу песничку форму, коју користе и школарци и највећи мајстори стиха у свим језицима света,  Милош Јанковић насељава најразноврснијим темама и мотивима, који су уствари спектар његових досадашњих опсервација у поезији: свакодневица, друштвени амбијент, слабости и врлине човекове, рођење, живот и смрт, песникова позиција у савеменом свету, песма као одбрана од малограђанштине, стих као надгробни епитаф, то јест најмеродавнији извештај са овога света. Таквима се указују и цели катрени или издвојени римовани дистиси, па делују и као графити на бедрима великих мостова и небодера, али и као богумилски записи на стећцима. Награђени „Катреник“ је доказ о истинском стваралачком немиру, о непрестаном истраживању песничког говора и ауторског хабитуса, упечатљива књига поезије на којој, нема сумње, динамични Милош Јанковић неће стати и остати.

            Радмило В. Радовановић (1957, Дивин код Билеће) аутор је награђене збирке поезије „Тезејев јав“ (Арт принт, Бањалука – Клуб умјетничких душа, Мркоњић Град, 2019). Овај песник годинама је препознатљив, мада не само по томе,  по честој употреби старогрчке и староримске митологије у песничке сврхе. Тако је и најновија његова књига, после двадесетак досад објављених, „Тезејев јав“,  у добром свом делу заснована на таквом поетичком концепту. У српском језику „јав“ означава оглашавање, јављање, зов, мада ту реч проналазимо и у једном триптиху пансловенске  митологије (нав – свет мрвих,  јав – свет живих и прав – свет богова). Ово је једна од најбољих Радовановићевих књига која сублимише фантазмагоричне слике завичаја и детињства, лепезу зазиване љубави према младој жени „виолинског тијела“ и митску амблематику коју призива и сазива лик из наслова књиге. Тезеј је један од највећих старогрчких јунака, одмах уз Херкула, онај који је уз помоћ Аријадниног клупка уништио Минотаура и побегао из замршеног лавиринта, ујединио државу Атину, а онда победио и чувене амазонке, учествовао у мисији аргонаута, у борби против кентаура и друго. У новој књизи, поред родне Херцеговине, аутор фокусира и Црни Тимок и Гамзиград, односно град мртвих – Феликс Ромулијана, одакле се, скоро па виртуелно,  јавља и Тезеј с којим се поистовећује Радовановићево песничко Ја претачући личну драму у нови митолошки контекст. Ова књига показује високо домашену песничку зрелост и поставља аутора, са заслужено освојеном наградом,  у веома узак круг привилегованих и остварених песника са најновијим књигама на српској песничкој сцени.

                                                                        *

Награда ''Печат вароши сремскокарловачке'' за 2019. годину новим лауреатима свечано ће бити уручена 15. марта на дан Радичевићевог рођења по јулијанском календару, а на ''Пролећним Бранковим данима 2020'' у најстаријој српској гимназији, у Сремским Карловцима, у којој се Алексије Радичевић школовао од 1835 – 1841. године.

Награду „Печат вароши сремскокарловачке“ 1967. године основао је студентски лист „Индекс“ у Новом Саду. Те године проглашено је  осам лауреата: Рајко Петров Ного, Бранко Бошњак, Радомир Мићуновић, Петко Војнић Пурчар, Карољ Јунг, Милорад Миленковић Шум, Звонимир Хусић и Тито Билопавловић.

            Међу досадашњим добитницима ове угледне полувековне награде налазе се: Раша Попов,  Даринка Јеврић, Миодраг Павловић, Вујица Решин Туцић, Новица Тадић, Драгомир Брајковић,  Небојша Деветак, Слободан Костић, Милош Комадина,  Матија Бећковић, Дара Секулић, Крстивоје Илић, Драган Колунџија, Ранко Јововић, Манојле Гавриловић, Ранко Прерадовић, Стеван Тонтић, Ранко Рисојевић, Милан Ненадић, Ненад Грујичић, Ђорђо Сладоје, Горан Симић, Боро Капетановић, Илеана Урсу, Андреј Јелић Мариоков, Миљурко Вукадиновић,  Благоје Баковић, Предраг Бјелошевић, Слободан Тишма, Милош Кордић, Анђелко Анушић, Бранко Брђанин Бајовић, Владимир Јагличић, Јелена Алексић, Верољуб Вукашиновић, Драгана Крагуљ, Драгослав Дедовић, Мирослав Алексић, Ласло Блашковић, Војислав Карановић,  Емсура Хамзић, Бошко Сувајџић, Мирко Вуковић, Горан Лабудовић Шарло,  Драгица Стојановић, Иван Лаловић и други.

                                                                                                ПРЕДСЕДНИК

                                                                                              Ненад Грујичић