„ПЕСМЕ О МЛАДОСТИ“ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА ПРЕДСТАВЉЕНЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

После промоције у библиотеци града Београда, запажена књига „Песме о младости“ Ненада Грујичића представљена је и у библиотеци „Бранко Радичевић“ у Сремским Карловцима.  О књизи си говорили проф. др Јелена Марићевић Балаћ,  проф. др Јован Пејчић и песник-критичар Растко Лончар. Књига садржи седамдесет песма подељених у четири циклуса, писаних у слободном стиху, а на тему песникових књижевних почетака у студенстким данима у Новом Саду, разноликих препрека и искушења на књижевној сцени и потом уклапања у свакодневне токове живота после одслужуења војног рока у ЈНА.  

Јелена Марићевић Балаћ је истакла да је Грујичићева књига ретка на савеменој песничкој сцени, да она  предсетавља  „мемоаре у поезији“, мемоаре писане песничким језиком, и као таква је јединствена и оригинална.  Песник слика своју младост и опчињеност књижевним животом у којем не проналази само подршку и разумевање, већ и препреке у неким редакцима и уредницима, искушења која га брусе и јачају.  Наведен је и случај књижевног листа „То јест“ који је у дане Титове смрти забрањен, а на чијем челу је био управо Ненад Грујичић.  Нагласила је значај честе појаве птица на почецима или у завршецима песама, птице као симбола душе и поезије, слободе и паралелног живота наспрам стварности која обилује другачијим појавама.

Јован Пејчић је указао на паралелне светове књижевног живота из 19. и 20 века у Новом саду, као великом центру песничких и културних збивања, показао је примере у којима Грујичић на почетку значајног броја песама помиње чувене новосадске кафане и живот у њима у 19. столећу где се окупљају и већају значајни песници, уметници и угледни грађани тога доба правећи тиме паралелу са садашњим амбијентом .Песме документаристичког карактера упоредио је са Грујичићевим полемика указујући да су то два света са истим изворима ситуација и махом истим личностима из његовог младалачког периода бављења књижевношћу.  Као значајну  и позитивну личност на Грујичићевим почецима навео је песника Рашу Ливаду, човека који му је на волшебан и узвишено пријатељски начин помогао да објави прву књигу песама „Матерњи језик“, чиме је књижевни живот показао своје светло и лепо лице наспрам деликатно проблематичног и тамног.  И Пејчић је указао на учесталу појаву минијатура са птицама разне врсте. Тамо где се обликује свет птица, ту владају природни закони и велико поље слободе, а тамо где се појављује човек настаје друштвена ситуација у којој искрсавају стални проблеми и другачији закони. Пејчић је предложио да песник састави нову књигу сачињену само од песничких минијатура о птицама и тиме добије савршен лирски тон новог, независног рукописа.

Као модератор програма, Растко Лончар је поновио неке своје увиде и запажања испољена у претходном наступу у Београду, проширујући их свежим погледима у новом контексту промоције „Песама о младости“ – Сремским Карловцима. Поновио је значај и потребу за појављивањем овакве књиге која доноси свет ранијег, Перикловог периода у савремној српској књижевности и, како је истакао, данашњег Нероновог доба који нема заносе и лепоту претходног.

Захваљујући критичарима на надахнутом слову о „Песмама о младости“,  и Јовани Крстић на изузетно квалитетном казивању песама из књиге („То јест – Титова смрт, 9“, „Концептуалиста“. „Прве песме у Летопису“. „Новогодишњи број Политике“, „Живот у касарни“, „Војни спикер“ и „Грамофонска плоча“), Ненад Грујичић је сликовито рекао да песме садрже три тематска нивоа, почетни или горњи, „таван“, средишњи - „просторију за свакодневни живот“ и –  „подрум“, који уствари досеже висине неба, најчешће са сликама и призорима разноврсних птица које омогућавају да се се створи сопствени, лирски свет далеко од круте стварности.   Истакао је да овакву књигу досад није написао и да га је као таква све време писања носила као велика инспирација коју је занатски уобличавао на неким новим поставкама сопствене поетике. Указао је на то да кроз време поезија суди критици и да је песнички језик  најмоћнија енергија књижевне писмености, а често да поезија  потпуно надилази и саму књижевност осамостаљујући се у нову  „стару“ духовну дисциплину засновану на јединству слике и звука.   На питање шта ново ради, открио је да пише песничку књигу чији радни наслов гласи „Сремскокарловачке терцине и сонети“. У том знаку, на самом крају успешне, и учесталим аплаузима праћене промоције, Грујичић је изуст је рекао своју песму „Сремски Карловци“ написану пре 27 година и тада објављену у „Културном додатку“ Политике, коју је пустио радован Поповћ,  али и казану на централној свечаности обележавања 300. годишњице велике сеоба Срба под Чарнојевићем, која је обележавана управо у Сремским Карловцима. Том приликом, поред осталих, заједно са Грујичићем  наступили су песник Раша Ливада и прозаиста Драгомир Попноваков.  Доносимо песму Ненада Грујичића  „Сремски Карловци“, која је на крају синоћње више него успешне карловачке промоције „Песама о младости“ измамила несвакидашње  дуготрајан и звонак аплауз:

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

С Афродите пао малтер, керче куња иза крста,

Ни Аполон нема главу, свецу фале чет`ри прста.

Подлокана чучи црква, иза школе вири флаша,

Разбијено сто прозора, накресана три бирташа.

Месни бећар плази језик, општинари крију плату,

На отпаду сиротиња, има лајсни за отплату.

Литургијска лети грудва из онога златног века,

Мичи око: опомена, може главу да уцмека.

Које ли је ово место, Бог га спусти са небеса,

Што га нису окречили после ратног уренебеса?

Објашњења нека стоје, ко ће коме да верује,

У Мушицком куца Бранко, а векови хује, хује...

1993.