Милан Ненадић: МЛАДАЦ СТРАЖИЛОВСКИ

Започети реч о Бранку Радичевићу не можемо замислити без помињања Вука Караџића, језичког реформатора, и Његоша, „умозрителног“ песника. Зато што је свакоме ко се бави поезијом на нашем матерњем језику јасно да сви српски песници после Вуковог рата за језик и правопис ако би стали Његошу на рамена, он би и даље био за главу виши. А тај и такав Вук је знао да су у борби за језик важни управо они који су певали и остварили се на матерњем језику. У том смислу Вук је прихватао Бранка али га није сасвим разумео: наговарао га је да пише епским десетерцем с мишљу како смо ми ипак десетерачки народ.

Више разумевања и љубави за Бранка имала је његова ћерка Мина Караџић која се дивила његовој мужевности, његовој наочитости и лепоти. Срачунати Вук стизао је да обави посао читаве академије, али је за пропаганду његове реформе више урадила поезија Његошева и Бранкова него сви учени људи тога доба. Радило се ту заправо о разликама у људској природи, о индивидуалним својствима талента. Овде није реч о надгорњавању Његоша и Бранка. Рекао бих да се и у физичком смислу судбина поиграла на волшебан начин. И Његош и Бранко су изразити цветови у башти наше поезије јер су били даровити, били кратког животног века и боловали од исте, тад неизлечиве, туберкулозе. 

Пођемо ли једним правцем – од Бранка Радичевића преко Бранка Ћопића па до Бранка Миљковића – могла би да се успостави блистава вертикала наше поезије коју бих назвао три наша Бранка, три звездана случаја српске поезије. Ако је наша поезија у Његошу добила дубоку мисао, критичари би рекли да је наша песничка мисао окрилатила и вишеструко приширила видике – кренула у астралне висине и да је рефлексија Његошева у „Лучи микрокозма“ била у епицентру и тадашње европске поезије и дала нам, како се каже, умозрителне вредности – отворено је доба нових и немогућих песничких подвига. 

У ту ризницу немогућих подвига спада Бранко Радичевић, младац стражиловски, заправо љељен фрушкогорски који се огласио артикулисаним вриском и новим тежњама на радост роду и језику. Уз трагику Његошеве мисли, блиставе озбиљности и достојанства језичког, који сежу до дна понорних дубина народа, појавио се блистав сјај, језички жубор Бранка Радичевића, налик несташним потоцима који силазе низ Фрушку до Дунава, где им је увир и умир. 

Црњански је тај сјај и жубор Бранкове лирике именовао пролећним сјајем наше поезије, којим је зачета стражиловска школа нашег песништва. Бранко Радичевић је то започео као наш добри вилењак, као „путник на уранку“. До појаве Бранка сва наша епика је обележена тугом и лелеком и били смо народ патње и туге. Није се знало за смех и за радовања која звече као кликери расути по стаклу. Бранковом појавом то се у једном трену мења. С њим је започела нова књижевност, нова српска лирика, ново певање и мишљење, нови морал заснован на радовању животу, узимањем од живота оно што је вредно живљења, удисање ваздуха пуним плућима са фрушкогорских пропланака и виногорја.

Расцветала Фрушка гора и гомиле карловачких ђака – где бисте могли наћи лепшу слику за око, живот зарад самог живота кроз који раздрагана пролази поворка кроз времена, та поворка воли Бранка што га разуме и што живот сабијен у његову лиру схвата као свој живот. Свестан блиског краја, и сâм Бранко је шокиран у песми „Болесников уздисај“: 

„ Слушај, слушај је л` ме когод звао?

Она, она – брже, што сам стао....“

Као што се страсно предавао животу, Бранко хоће да каже да је наредан (приправан) и ударцу судбине којој раширених руку иде у сусрет.

(Беседа на Свечаном отварању 48. Бранковог кола у Сремским Карловцима, 6. септембра 2019.)