ШТАМПАНЕ „ИСПОСНИЦЕ“ МИЛИЦЕ МИЛЕНКОВИЋ

Управо се у Бранковом колу појавио у штампаном облику рукопис духовне поезије, „Испоснице“,  Милице Миленковић, писан са очигледном потребом да се у књижевној мисији, још у њеном младоликом лицу, не испусти привилегија завичајне духовне амблематике која поседује своју особену, а у нашем времену заборављену дубину и ширину. У томе је, намах, уочљив стваралачки напор ове вредне песникиње, њена духовна прозорљивост (и неминовност) да баш она замисионари на овај и овакав начин.

Источно од Сврљига, на два и по сата хода, у селу Извору, 1866. године порушена је стара црквица да би се саградила нова. Кад су предмети изношени из старе цркве, нађено је у владичином столу неколико листова од старог јеванђеља писаног на кожи. Слутећи вредност пронађених списа, окружни начелник наредио је да се листови сачувају док се неко од компетентних људи тога доба не би упознао с њима. И, када је познати књижевник и историчар Милан Ђ. Милићевић, путујући Србијом, туда пролазио, утврдио је да ти листови воде порекло од три различита преписа јеванђеља. Укупно је сачувано десетак листова од сва три рукописа. На последњем листу се налази значајан запис по коме се може изван сваке сумње тврдити да је бар једно од ова три јеванђеља преписано 1279. године у тада опустошеном граду Сврљигу.

             Сврљишки одломци јеванђења налазе се у Српској академији наука и уметности. Проучавањем  језичких и графијских особина бавили су се: Милан Ђ. Милићевић, Павел Јосеф Шафарик, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић,  Г. А. Воскресенски, Г. А. Иљински и други. Одломци представљају значајан документ културне (црквене) историје. Писани су српском редакцијом старословенског језика. Датирани су (1279) и локализовани белешком једног од преписивача, Војсила Граматика (на 11. листу сачуваних преписа), што их за науку, с обзиром на старину, чини још кориснијима.

             Управо Запис Војсила Граматика постаје Милици Миленковић предложак, то јест прототекст за њену песничку авантуру: У име Оца и Сина и Духа Светога, ја слуга Божји Кос-тандин Чатац, а звани Војсил Граматик, написах ове књиге свештенику Георгију, а званом попу Радославу, у граду Сврљигу, за владање цара Иваила, и у време епи­скопа нишког Никодима, године 6787, индик­та седмога, када Грци опседаху град Трново. Молим вас оци и браћо, до кога дођу ове књиге, читајте ис­прав­љајући их, а мене грешнога не прекоревајте већ пре бла­госиљајте, да и вама Бог опрости и пресвета Његова Мати амин амин амин.

             О, како надвремено и моћно делује помињање града Сврљига у запису из 1279, то јест 6787. године! И то у новом подухвату младе песникиње која живи и ствара у том истом граду. Она пева: ... у славу Богу/ написах ове стихове у месту Сврљи-гу. А онда, у истом венцу, „Војсилово откровење“, на почетку седмог сонета, каже: Данас беда опседа Сврљиг-град славни,/ кулу на граници историје и времена/ уписану у васељенски простор духовни./ Под њом хроника многометежна,/ граничник нашег и општег пада,/ маргина на којој илуминатор доц-ртава/ како шакали кољу божанска стада.

             Песникиња слика данашњи амбијент и дебакл Сврљига као пардигме за већину места и градова на Балкану, отуђених од своје славне прошлости, духовно сломљених и дезоријентисаних, у анималној борби за голи опстанак, са разним облицима скоројевићства, медијске и новотехнолошке хипнотисаности, бирократске ограничености и дневнополитичке осионости. Ма колико горко изгледало, и безизлазно,  то ипак  не би требало да плаши, јер изразитим појединцима, који имају урођен и за кратко време чудом успешног делања стечен дар за дар, одувек је припадало да своју духовну борбу и мисију, попут крста на леђима, сами носе и изнесу до победе и васкрснућа.

             Поезија је највиши облик књижевне, и не само њене, писмености. Када после научних анализа неког дела, поезија се дохвати тога дела, у овом случају, поменутих Одломака, они тек тада доживљавају највишу и потпуну рецепцију – дотичу Небо! То је голема награда за Сврљишке одломке јеванђеља – да једна млада и талентована песникиња, Сврљижанка, у сонетним венцима, у својим песмама, у књизи „Испоснице“,  обради ову јединствену и мистичну тему. Чудесан је сплет временских, просторних и стваралачких околности, виши ред делања и певања, који износе на чистац духовне бисере пред наше очи и чула, поготово ако имамо у виду да је Милица Миленковић приредила и „Сабрана дела Гордане Тодоровић“, своје чувене земљакиње, велике песникиње бачене у заборав, оне ауторке чије песме остају као светли белег једног места и поднебља, које би морало имати слуха да напкон, на пример, једна школа у Сврљигу понесе њено име.

                                                                                    (Из рецензије Ненада Грујичића)