ТАКО ГОВОРЕ ПЕСНИЦИ: СЛОБОДАН ЗУБАНОВИЋ

У чувеној рубрици Бранковог кола „Тако говоре песници“, на „Пролећним Бранковим данима 2019“, у познатој новосадској гимназији „Исидора Секулић“, 18. марта,  наступио је угледни српски песник Слободан Зубановић. У препуној свечаној сали, гимназијалци су са великом пажњом и уз аплаузе пратили и награђивали сваку Зубановићеву  песму. 

Песник је предочио и своје ауторске почетке истакавши занимљив детаљ –  да у гимназијским данима уопште није писао песме, већ да му се тај књижевни и духовни простор отворио тек после двадесете године. Истакао је да као песник (и човек) уочава свакодневне призоре „купујући тако слике“ из стварности, које уграђује у нове песме.

Ненад Грујичић је уочио степен стражиловске линије певања у Зубановићевој поезији, где се у амалгаму музичке супстанце матерњег језика и семантичког искона сваке речи формира песма као оригинална уметничка творевина. Дамир Малешев је представио питање настанка саме песме, отворио песничку радионицу аутора  и изнео запажање о успешној песниковој  акцији да на ирончан и гротескан начин изрази валере наше збиље, то јест сâм живот.

У програму су динамичан допринос дали млади гимназијски песнички гласови: Игор Савин и  Јана Сурутка, а Јелена Божин, даровита певачица, двема гласовним изведбама уз гитару дочарала традиционалну и савремену музику и поезију.

Слободан Зубановић (Београд, 1947) је добитник високих песничких признања („Исидорина награда“, „Милан Ракић“, „Васко Попа", „Змајева награда“ и друге). Носилац је и признања за врхунски допринос националној култури Републике Србије. Културни је прегалац са дугогодишњим искуством уређивања наших познатих књижевних листова и часописа  („Књижевне новине“, „Поезија“ и „Књижевни магазин“). Осим песничких књига, објавио је и књиге есеја, путописа и разговора са песницима.  

Слободан Зубановић

ОДОХ ПО ДРВА

У зимску ноћ одох по дрва,

у стару шупу – испод ораха.

Стаза пуна снежног праха

мoj наум откри из прва.

(У корпу ставих суво грање,

потом облице букве и багрема.

Секира се цаклила – нема.

Враћена у пређашње стање.)

У мраку чини се – свет застане.

Само историја никад да стане.

Шара ко мраз: више, па мање.

Исто тако, огњиште не чека

искуство пламена – довека.

Тиња, све тање и тање.