„ДРУГА СТРАНА ОГЛЕДАЛА“ СУЗАНЕ РУДИЋ У ИЗДАЊУ БРАНКОВОГ КОЛА – Књига ће бити промовисана за Светски дан поезије, 21. марта, на „Пролећним Бранковим данима 2019“ (15 – 28. марта)

Ако је песнички таленат урођен, онда је Сузана Рудић рођена песникиња.  Стихови настају у светлим тренуцима (lucida intervalla), у стању које називамо инспирацијом. На ово ће се брецнути, и наклиберити, они што олако негирају песничко надахнуће као покретачку силу стваралачког процеса у матерњем језику. Дабоме – занат, без њега нема књижевности. Али, није ли поезија мало више од књижевности. Она је пре свега Поезија. Највиши облик књижевне писмености којој није до артифицијалног сортирања у одељке и фиоке.  Песнички занат почива на тајни живе ауре матерњег језика употребљеног на савршен начин, без трулих речи у акцији телента.

Ево примера из ове књиге: 

Пролазим кроз четири обруча воде и ватре 

Да бих оживела живот из пупољка.

Или овај стих:

На длановима је предсказање које ће попити даљина.

А онда и овај дистих:

Лупање иза облака није грмљавина,

То Бог закуцава летве на моја леђа.

Ово су зрнца са већ дубоким коренима чисте поезије посејане у књизи „Друга страна огледала“ Сузане Рудић. Ово су стихови који се не могу научити или преузети, који се не пишу по наруџби или као школски  задатак. Ово није ресавска поезија, нити поезија настала под нечијим недобрањивим утицајем. Ово је самородни блесак једног дара који пледира за то да постане дар за дар у времену. Ово је егземпларни случај поезије који показује да је пред нама језик другачији од колоквијалног – језик  над језицима који називамо Поезијом.

Сузана Рудић је млада песникиња снажне имагинације и талента у великој слободи. Она нам дарује песме који су мешавина земаљског и ониричког: детињство, прве слике и сензације, родно двориште, стварносни призори, љубав, сан, нови живот, поезија.  Има у овим песмама нека моћна креативна законитост која исцртава прецизну путању узрочно-последичне игре матерњег језика. Овде кипи емоција која има свест о себи, о Поезији.

Друга по реду књига младе вајарке, која је пре свега песникиња, пример је свега што малочас нагласисмо. То значи да се овде суочавамо са уметницом која ће трајати кроз време и доносити песничке плодове и у другим уметностима, увек са тим особеним, а слатком душом умивеним, лирским оболом талента. Пред нама је песничка књига која ће отварати јак доживљај код разних врста читалаца, и младих и старих, и учених и самоуких. То је књига која ће производити нове заљубљенике у Поезију, будити у њима оно најлепше, што досад нису осетили – духовно и лирско,  као меру и принцип  нашег истинског постојања на Земљи. Напросто, ово  је поезија која има замајац Апсолутног и као таква гнезди се, ево, у Бранковом колу чији свеверемени песнички амблем живи у сунчевини талента вечитог младог Алексија Радичевића. У таквом озрачењу, ова млада уметница незадрживо пева:

Те ноћи када остарим, знаћу ништа и све.

Зовите ме другим именом.

Можда... Ана или Марија.

Како год.

Обе у мени пишу исту причу са другачијим крајем.

.

                                                                                                                                                                                                                                                                           (Из рецензије Ненада Грујичића)