То да Милан Вићић сагледава живот у његовој потпунос-ти, очевидно је већ из чињенице да се издваја из хорског напада на постојање као простор језовитог имагинаријума изазваног урбаном анксиозношћу или ламентирања над пропашћу оног задругарског руралног. Таквим приступом, Вићић нас подсећа да улога песника у мисаоно-емотивном деловању, које се одвија у паузама од узимања и враћања даха, управо и није инвентарисање – карневализованог унутрашњим стањем песника – простора тескобе и општег извртања рукавице руком која нема снаге ни за показати шипак реалијама што затежу живце, а некмоли друштве-ном укусу ударити шамар, као некад Владимир Владимирович. Песник какав је Милан Вићић, такође, не обилази површине апсо-лута живота са свих страна, већ суштином честице сваког од мо-гућих облика емотивног постојања у свету, наводи и нас да, скупа са њим, за одговором трагамо. Аутор доводи читаоца у ситуацију да спусти бедеме одбране пред инвазијом на свакодневни, уста-љени доживљај подједнако интензивном лиризацијом и редова и стихова.
Растко Лончар
