У истом дану, напустили су нас Милан Ненадић и Илеана Урсу, песнички брачни пар, пријатељи Бранковога кола, и моји дугогодишњи. Наступали су много пута и били истакнути гости-песници у Сремским Карловцима, на Стражилову, и у Новом Саду. И не само ту, наша друговања у Србији и региону, у Румунији, расцветавају мноштво незаборавних доживљаја и успомена.
Милан Ненадић је 2019. године својом беседом о Алексију Радичевићу свечано отворио 48. Бранково коло. Том приликом уручена му је „Статуета Бранка Радичевића“ (рад Јована Солдатовића), високо признање за укупно песничко дело. Док је читао беседу о Бранковој поезији, низ лице су му засјале сузе. По завршетку рекао ми је да му се срце било стегло и сузе кренуле јер се сетио своје деце, Марије у Румунији и Филипа у Канади, који су били ђаци управо Карловачке гимназије.
Далеке 1971. године, тачно пре пола столећа, Ненадић је постао је лауреат „Печата вароши сремскокарловачке“ (рад Милана Тркуље), заједно са Драгомиром Брајковићем, Миланом Лалићем и Радивојем Шајтинцем. Илеана Урсу добила је „Печат вароши сремскокарловачке“ 1979. године, заједно са Гораном Симићем и мојом маленкошћу.
Пре четврт века, у једном дневном листу, објавио сам есеј о поезији Милана Ненадића, под насловом „Уклети језик“. Доносим део тога текста. Песник Милан Ненадић, још од своје прве књиге „Стефанос“ (Сарајево, 1971), носи печат уклетости, отворени седми печат јединственог песничког талента и несвакидашњег улога у матерњем језику. Овај песник „предсмртних часова“ (Н. Кољевић), као мало који у новијој српској поезији, улаже у песму живу главу. Кад се то каже овако – из рукава, може да личи на фразу. Међутим, Ненадић је појава тога штофа, те судбине: витез уклетости. Али, оне високе, елитне уклетости какву проналазимо код једног Верлена или, пак, Ујевића.
Милан Ненадић је громадни пример славне боемске касте са апсолутном свешћу о поезији. Заметак Ненадићеве лирике налази се још у средњовековним текстовима српских песника и летописаца. Потом се клица развија кроз усмено епско и лирско благо српског језика. Овакав амалгам усредоточује се у духовним проблесцима Гаврила Стефановића Венцловића. Затим се, у добраном луку, изоштрава у поезији Лазе Костића, Диса, Пандуровића и Драинца. Бранко Миљковић је круна тога звездарника. Данас се може казати да Ненадић припада особеном песничком врту где бокоре Раичковић, Б. Петровић, Секулић, Ного, Илић, Сладоје и други.
