У књизи Ма није ми ништа Јелене Вујановић осећамо и Десанку и Ерића, и народну лирску струну, помало и епску. Све се ту нашло да припомогне младој песникињи да изнедри свој првенац. А прва књига увек је и радост и рана, као прво дете – од првенца зависи пуно тога. У овој збирци песама импонује искреност која води до тачке жртвовања. Има нешто мушко у овој женској глави, нешто што све време иритира позицију песничког субјекта, али и нас који читамо и слушамо ове песме,  и преиспитује увиде у такву поетичку парадигму. Има нешто луталачко и боемско у овој поезији, нешто адолесцентско, нешто што од самог старта овој ауторки даје поетичку претпоставку какав би то требало да буде песнички свет и какви су то песници-људи на овоме свету, има ли заиста боема данас, или је то све скупа нешто сасвим друго – нека нова времена. Вера у поезију и песнички говор чине главни стуб ове књиге. Јелена Вујановић сматра да ће јој поезија помоћи и дати одговоре на многа питања, да ће спасити свет, да је поезија свемогућа и вечита, да ће јој бити уточиште и спас, поготово кад живот палацне, да не кажемо опатрне  по прстима и леђима, и потера у супротном правцу од онога којим смо се упутили.

                                                                                                Ненад Грујичић