БРАНКОВА ЖЕЉА
(Причула се З. Ј. Ј. – у)
Ја познадох што несам познав’о,
Први санак ја сам већ одспав’о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира вечитога.
– Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђе, завичају,
Шта то тресе моје ледне груди?
– Трошни пеп’о лако се не буди,
Канда брује топови са стране,
Где сам младе проживово дане.
Ил` се руши, ил’ се нешто зида,
Ил` баш раја окове раскида!
Свиће л’ зора оне среће лепе,
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л’ вила из србинских гора?
Је л’ већ ора која доћи мора?
Јесте, јесте – бој се љути заче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит’крви.
Крв ће тећи потоком и реком,
Где се сузе ронише лелеком.
Крв ће тећи преко српских страна,
А`л ће суза бити убрисана.
Полетеће велико и мало
Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика моји’ млади’ снова,
Што сам негда тако жељно чеко,
– А мој пепо да је надалеко.
А кад буде, па та мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина, –
Кад се сунце на школе осме’не,
Ај, на школе и дарове њене,
Мудре књиге кад полете лêтом,
Да Србина изједначе с’ светом,
Кад запева Равијојла вила:
„Сад је јава што сам негда снила!“
Зар ни онда кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе?
Туђа рака, ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ми се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Ај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска мома, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета, –
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска чара,
Српске горе, жељо моај стара,
И потоци што жуборе туди,
Мртво срце још за вама жуди,
За потоком, за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ково,
Теби пево, о теби сам снево,
Ал’ од тебе нешто и захтев’о:
Кад ме смрца отргне од људи,
Да ме примиш ти у своје груди!
Зар ти никад није на ум пало,
Што си негда Бранку обећало!
Србе брате, и Српкињо селе,
Којима се јоште данци беле,
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају,
Пренес’те их браћо моја мила,
Поред оног убавог белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о,
Па на оно дивно Стражилово:
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту би мртав права мира дост’о…
– Србадијо, не било ти просто!
1877.
