Гнев је најпре врста греха, али не мора увек тако да буде. Постоји такозвани праведни гнев. И сам Бог се гневи: „Бог је праведни судија, сваког дана Бог гнев свој излива“ (Псалам 7:11). Посматрајући са ове тачке, гнев је она врста енергије коју нам Бог даје да разрешимо конфликтне ситуације и проблеме. Но, углавном „човеков гнев не постиже праведност коју Бог тражи“ (Јаков 1:20). Све што човек ради, требало би да чини у славу Божју. Да не би упао у замку, човек не сме да се свети: „Не дај да те зло надвлада, него ти надвладај зло добрим“ (Римљанима 12:21). И заиста, то је шифра којом се побеђује гнев, а рађа љубав.
Какав је песнички гнев, гнев праведника? И да ли је песник увек праведник? Постоје песници (књижевници) чија су дела фарисејска, без божанске љубави. Она се остварују по законима уметности која не мора увек бити у крилу Бога. За песника је главни медијум тамо где пулсира матерњи језик. Ту се догађа суштаствени процес песничке творбе која мора поседовати озрачје круне сачињене од свести да на почетку беше реч, да реч беше у Бога и – Бог беше реч.
Млади песник Данило Јовановић поседује ону врсту моћне стваралачке невиности која израста до метузалемских висина необјашњиво сложеног искуства и певања у младалачким годинама. Очима детета видети а потом песничким даром опевати, „објаснити“ свет. Сусрећемо се са очигленим песничким талентом који пречицама имагинације, то јест језичким продором у сушт живота и језика остаје на страни добра. Ова поезија обилује изванредним песничким сликама које нису артифицијелне природе већ потичу из дубине бића и његове исконске потребе да се, без обзира на препреке, ствара и пева с душом: „Сувише сам душе похранио у прашини/ и ово мало што је остало чувам у торби.“ А онда лирски додаје:
А године су прошле.
Нисам ни приметио
да смо сваки пун месец провели
седећи на клупи испод жалосне врбе
уз корпу зрелог воћа, шампањца и леда
а цео свет пролази и гледа…
Књига „О гневу праведника“ доноси најпре песникове погледе на саму песму, а затим на стихове о свести о поезији и њеној моћи у времену, те преко земне твари, и димензије таквог света, то јест духовне увиде, па све до космичких распона и тајни из којих извире сâм човек као нерешива енигма. Песнички језик је духовно најоперативнији за демистификацију земаљских канона, то јест у песничком говору налазе се замеци решења на питања надземне мистике и метафизиких питања.
Но, наш песник упорно указује и на друштвено-историјске путеве и неправде које се понављају и остављају кроз време истоветан, болан печат: „Под чизмом конквистадора,/ у бушном потпалубљу/ робље весла ка непознатој земљи.“ И када опева актуелно време грозе, песник не упада у плакатни облик предочавања мотива и призора, већ универзализује свој израз и даје му ванвремени оквир што омогућава делотворност поезије без обзира на календарске оквире наших живота: „У сеобама са обе стране обале/ страдају и разум губе недужни,/ у име царских захтева и планова.“
Оно што ову књигу чини узвишеном, али без патетичног белканта, јесте веома изражена свест о песничком позиву, о друштвеној позицији песника – међу људима, свест о обичном и затвореном виду понашања унутар свакодневног света, о инерцији животарења и маскембала у равни човечје збиље, а наспрам чега доминира визионарсски језик поезије. То је нарочито изражено у стиховима песме „Кројач ветрова“:
Кроз замагљене излоге кафића
гледам познате људе, усиљено насмејане
како пију прегорке, прецењене кафе
што се са наусница не скидају.
Друштво ми маше, ја им осмехом одговарам
ал’ нешто ми не дâ седнем са њима.
Овде песник сâм одређује свој положај у друштвеној заједници која обилује „привилегијама“, кичем и трошном материјалношћу. Песник, дабоме, предност даје здравој креацији и одсечно додаје: „Нећу да робујем маскама/ и скупоценим фраковима,/ да се водам по баловима/ намењеним декадентнима.“ Млади песник зна да су његови претходници одувек били другачији у односу на масу, углавном осамљени, неретко и одбачени од плебса, али и од власти и краљева, осим ако нису били дворске луде.
У рукама нам је компактна и жива књига поезије на више планова. И тамо где просевне рима, и тамо где светли махом бели стих, имамо песнички дух и дар. Унутарње свевидеће песничко око Данила Јовановића, обилује синестезијским способностима да дочара и споји немогуће. Ово је млади песник кога је вредело подржати. Имамо песника који се рађа под окриљем Бранковог кола, особеног младог аутора пред којим су путеви трагања, сете и радовања.
Ненад Грујичић
