На основу овога могли бисмо казати да је Ана Ранђић poeta doctus, то јест песник ерудита, зналац уметничких и књижевних епоха, читалац и тумач етаблираних имена и њихових дела. И то је заиста тако. Међутим, поезија, тражи и poetu vatesa, песника пророка у загрљају са ученим стихотворцем. Дакле, сада ћемо показати да је Ана Ранђић и то, самосвојни ли-рик, то јест песникиња која пева опијена дневним сликама и призорима, слави живот у његовим најсуптилнијим манифестацијама. И то ће бити амалгам пуне комплементарности двају поменутих песничких обала што природно обухватају један ток:
Дечје очи виде јасно попут рентгена.
Зато и јесте логично да,
Као што старцима понекад промакне
Да је шољица за кафу полуопрана
Ако се, уз сваки гутљај, полако разговара,
Децу забавља кончић који виси
Са наставничине хаљине.
Поезија је боља кад је сачињена из ситних призора и слика, она не воли крупне и апстрактне, громопуцателне пароле и идеје. Наведени пример из песме „Антибајка“ доноси нам песникињу-детаљи-сту која запажа призоре збиље, радује им се и проглашава их поезијом, па тако и почетак сваког дана сматра срећом. У књизи уочавамо слике такве врсте у урбаном амбијенту: „Коначно би требало казати једну корачницу:/ Устала сам и опрала зубе“. То је свакодневни крмељиви свет сваког од нас, уобичајена дневна борба за опстанак и смисао. Али поезија не би била то што јесте да нам не приреди изненађење:
Бег у градску вреву,
Псовку ничим изазвану
Не пара уши само
Потпис точкова на асфалту,
За којима остаје таман траг,
Налик на ораницу.
Иако не пише римоване песме, то јест такозва-ни везани стих, и не бави се класичним песничким об-лицима, призваћемо сонетног мага Јована Дучића, не због музичко-ритмичких својстава поезије и лепоте форме, већ због једног чувеног мотива-стиха овога песника: „Пољубац је сусрет најлепши на свету.“ Ана Ранђић такође пажњу поклања пољупцу као важном песничком и животном мотиву доносећи лепу сенза-цију на оригиналан начин: „Сваки се дечак пропиње на прсте/ У облак да утисне пољубац.“ А онда у песми која управо носи наслов „Пољубац“ (што је уствари својеврсни прозни запис), где наша песникиња на свој начин заправо саопштава дучићевску истину: „Што се мене тиче,/ Пољубац је печат./ Једина заоставштина,/ Коју треба делити са људима.“
Ана Ранђић пева и о љубави коју смо „научили у дану погубљења“. Потоњи призиви љубави уствари су именовање онога што зовемо агапе, љубав неба на земљи, заједничка, међу људима, у свакој јединки:
Не дирај ми сокола
Заспалог на рамену.
Шестари небом
У моме сну.
Доспео из вечности,
Учи ме слову љубави.
Пред нама је књига богатог језика, разно-врсних тематских поља, видљивог бдења над сваким стихом и речју. Поезија широке имагинације, којој није довољно да се осами само у задовољству личних визија, већ потпун духовни ослонац проналази тек у зонама читања. Оно што се догађа у песникињи у дубокој је свези са оним што нас окружује: „Треба волети свет,/ У ком је свако свакоме неопходан,/ У коме смо сви заједно.“ Нека овај тростих буде она ведрина која побеђује меланхолију што покреће неи-звесни песнички процес, али се уз стваралачку радост претвара у поруку која заслужује пружену руку.
Ненад Грујичић
