Песма зато и јесте истовремено и она критична доза отрова, и спасоносни лек, смештен у једној истој пилули. Очигледно да је посреди сублимат, есенција, духовно-језички екстрат. Песма се, заправо, и не пише. Она се догоди или не. А таква песма је, пре свега, увек питање слободе. Оне унутарње слободе неопходне за сваку врсту уметничког стваралаштва.
Чињеница да се књижевни живот свео на књижевно преживљавање, сведочи о времену у којем за писце има све мање простора, а тако, интубирани, прикључени на респиратор, једва да се и могу чути. У овако смутним и суровим временима која признају само материјалне вредности, у апсолутно дехуманизованом друштву, простор за оне много битније, духовне, толико је сужен да су оне сведене на инцидент. Стога се у оваквим и сличним приликама редовно намеће питање смисла бављења књижевним стваралаштвом, а камоли награђивањем таквих инцидентних појава.
Но, упркос свему, поезија опстаје. Опстаје да сведочи. Радује ме што се последњих година јављају нови а већ препознатљиви гласови талентованих аутора који уносе нову енергију и свежину на српску књижевну сцену.
Једна од ретких институција која већ 54 године издашно доприноси очувању, али и препознавању несумњивих естетских вредности управо је Бранково коло и прави је подвиг истрајавати у оваквој мисији. Зна се да највећа заслуга за то припада врсном песнику, писцу, антологичару, есејисти, председнику ове институције, Ненаду Грујичићу.
Вест да сам за целокупни књижевни опус добио угледну награду Стражилово вратила ме читаве тридесет две године уназад када је ондашњи жири Бранковог кола моју књигу Метла за по кућу препознао као искорак у неке нове поетске просторе и доделио ми Печат вароши сремскокарловачке! Посебан тон придаје чињеница да се ово данас догађа у години у којој се обележавају три јубилеја: 190 година од доласка Алексија Бранка Радичевића у Карловачку гимназију, 140 година од првог подизања споменика Бранку на Стражилову и 130 година оснивања листа Бранково коло. Данас, у време свођења рачуна и подвлачења црте, награда Стражилово потенцира баш ту истоимену нит која се протеже линијом свеукупног српског поетског израза.
Захваљујем Бранковом колу и члановима жирија који су ми својом одлуком указали велику част и даривали необичну радост.
На Стражилову, 6. септембра 2025.
