Дабоме, ту су и отац („ …и најпијанији/ Знао где му је кућа/ Устајао у пола пет за грађевину/ И две недеље после инфаркта“) и мајка. Ево једне од песама посвећених мајци (Жмурке): „Мама/ Играјмо се жмурке/ Сакрићу ти се под сукњу/ Или под дојку/ А ти ме пригрли/ Као новорођенче/ И броји до сто/ Или до милион/ До хиљаду милиона/ И немој никад да ме пронађеш/ И сама се годинама тражим/ Нема ничег више ту/ Шупљина/ Празнина/ Бојим се да тражим/ Јер ако сретнем ону девојчицу/ У очи нећу смети/ Да је погледам“. Ова поезија развила се из раних сензација детињства која су се потом раширила у лепезу искрености и оданости, самилости и љубави.
С друге стране, у књизи постоји и слој урбане поезије оличене у женској свести о сопственом телу и позицији жене у технологизованом чуду брзине и лудости савременог света (Нова религија): „Заглушујући звук фена./ Загушујући мирис фарбе за косу./ Дречећецрвени лак за нокте./ Вриштеће отворен деколте./ Бол приликом чупања обрва./ Бол приликом депилације./ Малих и великих регија./ Бол приликом тренинга./ Бол. Жртва. Све за лепоту!/ Хиљаду и један слој шминке/ За хиљаду и један лајк./ Све са циљем да се сакрије шупљина./ Акценат на декорацији шкољке./ Нужан. Јер бисера нема./ Бог је мртав. Љубав је историја./ Живели фитнес тренери и везе за једну ноћ.“
И на љубавном плану, у односу жена-мушкарац („поред погрешних смо се будили/ прегрубе су нас руке тешиле“), Драгана Лисић показује способност да релативизује детиње снове и суочи се са конкретном стварношћу, са себичлуцима и хладноћом остатка света, са неотесаношћу и грубошћу мушкоглаве површности. Успева да иронизује оно што се представља као неминовно (сурово) у инерцији нове нормалности, па додаје специфичан облик нежности у изразу који топи тврду покорицу отуђеног 21. века: „Толико сам ти гледала у груди/ Да нисам видела/ То тужно срце/ У очима…// Толико сам чезнула за твојом кожом/ Да нисам видела/ Силне ожиљке по њој“.
Поезија Драгане Лисић заснована је на вери у чисто срце. Лепота смене годишњих доба, радост у сусрету са цвећем поред факултета и радосном какофонијом свакодневице, те небо изнад надахнуте главе, с песмом у срцу и – вера у Бога: „Хоћу још мало да гледам у небо/ верујући да је тамо Онај/ који свему даје смисао,/ почетак, средину и крај/ и који, будући да је љубав,/ не тражи ништа заузврат.“ У овим стиховима открива се могућа нова деоница певања, која би могла бити и изражене духовне провенијенције.
Песме су написане у слободном и везаном стиху, понекад са прикривеном римом. Има фине, прирођене музике у мрежи стихова, значењски и (матерњи) мелодијски нивои комплементарни су међу собом, али и са целином песме, то јест књиге. Ово је поезија која настоји да се на занатском плану усаврши и, у будућности, освоји богатију лепезу песничких облика и форми.
Првеначка књига младе Драгане Лисић, Траговима…, исписана је у лирској супстанци језика са таласима критичког размишљања, са наносима оних идиома и лексичких решења, који доприносе поменутој иронизацији и – гротескној, понекад и саркастичној нијанси израза.
Ово је рукопис који заслужује да буде објављен, да покаже пламен људске душе на леду у отопинама савременог доба, разљуђеног и разбоженог, далеко од жуђеног и сањаног. Иако је „љубав најнесигурније осећање“ (Дучић), она је „све што имамо, једини начин на који свако може помоћи другоме.“ (Еурипид). Зато и постоје песници – да то креативно и анђеоско у песми, то најемотивније, са даром за дар у себи, пренесу на друге, у лепоту и моћ матерње лексике и поезије као језика над језицима.
(Из рецензије Ненада Грујичића)
