Нови Сад, 3. март 2022.
ПЈЕВАШ ЛИ, НЕЋЕШ МОЋИ ДА ЛАЖЕШ.
(С. Тонтић)
Полагањем урне на Градском гробљу у Новом Саду, најужа родбина и блиски пријатељи опростили су се од песника Стевана Тонтића. Пристигли су његови и супруге му Сњежане ближњи, те писци Радмила Гикић, Никола Живковић, Саша Нишавић и ја. Писац, публициста и преводилац Никола Живковић из Београда, живео је у Немачкој тридесет пет година, пријатељевао са Стеваном у Берлину током његовог егзила. Из Бањалуке дошао је и Јовица, син Јове Тонтића (рано преминулог песника из Санског Моста) и његова супруга Рада. Поред осталих, пристигао је и Предраг Тонтић, син Стевановог брата Петра.
Из Берлина дошли су Стеванови пријатељи Sabine Fahl и Dieter Fahl. Она је превела више Тонтићевих књига на немачки језик. Уз положену урну са посмртним пепелом Стевана Тонтића, они су казали Оченаш на немачком. Дан је био сунчан и прохладан, отвореног неба у подневном плаветнилу Новога Сада. Осетили смо присуство великог српског песника
Н. Грујичић
Анђео ми бану кроз решетке
И рече (свјетлост по мени лину):
То што си спознао муке пакла,
Прошао си кроз страх, шибе и метке –
Прими ко дар, милост и судбину:
Сама те Божија рука такла.
Најзад си зрео: живо си ништа,
Ослобођен жеља, чулних стега,
Ослобођен ближњих и огњишта,
Грозне магије родног бријега.
Има да слиједиш звук судбине –
Све је у томе: пјев твој не гине.
Буди узвишене језе гласник,
Крик крста стишан, чујан свети мук.
Ко смрт натпјева, то је мој пјесник.
Пјеваш ли, нећеш моћи да лажеш.
Јак је – одлепрша – ове судбе звук.
Пратићу из чега стих свој слажеш!
