На овоме свету и сâм човек је сенка, привид, пролазни трен. Коначно, сјеноход је и сама поезија, дисциплина која походи и обиграва сва места овога света. У тако постављеној опцији, неопходно је преиспитивање и поезије саме, метајезика песме, али и језика као материјала за стварање песништва. Дабоме, тиме се приказује и судбина и позиција песника у свету, у оскудним временима.
Данијела Регојевић не оставља ни трачак сумње у вечну мисију поезије као говора богова. Њена поезија радује песнике са искуством, показује да се зденац надахнућа непрестано обнавља и подмлађује. Она слави сваки дан у којем освиће: „Јутрос сам устала/ Са мјесечевом сјеном на уснама,/ И са шољицом кафе/ Намигнула небесима/ Знајући да сам се/ Заиста пробудила.“
Песнички првенац, Сјеноход, својом зрелошћу надишао је самога себе, уверио нас да песници немају године, да таленат постоји као изворишна тачка самим рођењем. Овде, дабоме, сусрећемо и изражену свест о сопственом дару што је привилегија прве врсте у добу разбаштињења културе. Данијела Регојевић овенчала се поезијом као духовном лепотом без које немогуће је живети пуним плућима.
(Из рецензије Ненада Грујичића)
