Друга глупост, беживотна идеја, која је нажалост заживела, јесте укидање, на прилазу хали с књигама, могућности да се бројна публика напољу освежи и послужи традиционалним специјалитетима, да одседне поред препотопског ћевабџијског дима и топле пљескавице са чашицом боемског пића. Тај непромишљени гест напросто је био малограђански, снобовски предлог размажених умишљеника, који је уништио ону честицу вашарског господства, која човека чини човеком.
Коначно, реч сајам буквално гласи – вашар, то јест панађур. Само што је ово вашар књиге, ништа пежоративно нема у томе, то је традиција, живот, то је обичајна пракса не само у нашем поднебљу већ у целом свету поводом разних народних окупљања. Књига сама неће дозволити да узимање хране ан пасан прерасте у лакрдију, и никад није прерастало у претходних скоро пола века, већ је имало и низ практичних предности. Људи су после на часак осмехнутих залогаја настављали свој посао, и публика и излагачи, сви су се враћали примарном поводу доласка – књизи и сусретима.
Ових дана појачано се говори о гашењу Сајма књига у Београду на месту где се досад одржава ево шездесет шести пут. И чује се – да ће негде другде, у Сурчину или где већ, наставити наредне године, уствари нико не зна где и шта. Ово је тужна вест, опасна и нехумана. Сајам књига је сунчев корен међу људима, светлост која храни душе и чини и нас креативнима и срећнима. Место где се Сајам књига одржава је свето и не треба га измештати.
Насупрот бесловесним причама о крају људског духа, уметности и књижевности, култном месту српске културе потребно је омогућити да траје у свом животном амбијенту који људи масовно походе показујући да је књига срасла са судбином човечанства и да је неуништиви изум без обзира на другачија кукавичка кукања током године.
Неко рече да је потребно око хале 1 Београдског сајма да се ухватимо за руке и тако га опашемо колом, великим кругом од неколико хиљада људи, којим се по веровањима разгоне негативна енергија и демонске намере. Дакле, више него симболично, да покажемо јавности и привременим тобожњим газдама (смртницима) наших живота да то не може тако. Зато ћемо поновити прву реченицу из горе наведене мисли Милана Кашанина: „Одрећи се свога корена, исто је што и умрети.“ О, како је ово тек истинито и болно поводом Косова и Метохије!
















