Изроних на штанд „Прометеја“, кад тамо, за омањим столом, седе Анђелко Анушић и Бранко Летић, прозни писац (има и други, познати критичар истога имена). Промоција – на столу усправљена књига – нови роман Анђелка Анушића, „Маглена авлија (Бајка о путовању у она места)“. Он затражи да седнем поред њих, што радо и учиних. Анђелко одмах рече: „Три српска крајишка писца!“
Заче се еглен око књига, писаца и њихових судбина. Летић помену своју прву, значајну књигу „Шљива са нож-сјенком“, и Бранка Ћопића, који га је намах прихватио као земљака, младог даровитог прозаисту, па се и дружио с њим. А онда помену и свог врсника Ђуру Дамјановића, ког је Летић упознао с Ћопићем, овај га здушно прихватио и подржао. Обојицу је Бранчило на неки начин сматрао својим настављачима по босанско-крајишком корену.
Утврдисмо Летић и ја да смо оба пре три месеца, поводом емисије коју РТРС прави о Дамјановићу, говорили о Ђури (има и награда с његовим именом данас у Републици Српској). Летић рече да је помињао њихов заједнички студентски живот у дому у Београду, где су још од будућих значајних песника и писаца били у то време и Драгомир Брајковић и Милован Витезовић. Летић истакну да их је Витезовић „заразио“ песмама славних песника које је говорио напамет.
Помену Бранко и своје познанство са Антонијем Исаковићем, како нагласи – академиком и генералним директором издавачке куће „Просвета“. Ту упаде и једна животна (не)згода – Ђуро Дамјановић је упознао гувернанту код Исаковића, и ту се збило оно што ми на врх језика стоји. Нису остали заједно, али је она остала трудна. Можда ће наставак ове приче појавити се у поменутој емисији РТРС-а. Стигох испричати да је ми је пре скоро четири деценије, обучен у лепо одело, сав озарен и бранковски млад, Ђуро Дамјановић дошао у Бранково коло, да обиђемо Сремске Карловце и Стражилово.
Тако то бива кад се писци нађу на Сајму књига. Вредни Анђелко ми поклони свој нови роман са лепом посветом, а ја имајући код себе само један примерак књиге-поеме „Козаро, сејо и прамајко“ у издању бањалучке „Бесједе“, рекох да ћу му, као своме комшији, у Новом Саду пре шетње ускоро поклонити, а да ћу овај примерак с посветом даривати Бранку Летићу. И тако би; док сам писао посвету, Анђелко рече неколико комплимената за поему – да је на нов начин третирала Козару и да би Скендер Куленовић био изненађен и задовољан тим иновацијама. Анђелко је још почетком августа читао поему „Козаро, сејо и прамајко“ пласирану, како нагласи, као ниједном песнику досад у том дневном листу, на две средње стране, и да отуда може да говори о њој иако ће књигу тек добити.
Бранко Летић је изврсни преводилац поезије с рускога језика, у Сибиновићевој антологији налазе се његови препеви. И поче напамет да говори Јесењина у свом препеву, страсно и посвећено – да напросто као дете уживате у тако узвишеном речитативном чину. А онда исприча да је једној млађој Рускињи која је недавно, поводом рата у Украјини, избегла у Србију, наизуст рецитовао Јесењинове стихове. Међутим, на његово изненађење, а и на Анђелково и моје кад то чусмо, та Рускиња није чула за Јесењина. О, Боже, не познаје једног од највећих песника свога народа. Шокантно и отрежњујуће!
А кад Бранко Летић рече да Рускиња није чула ни за Пушкина (залуд јој је напамет говорио делове из „Ане Карењине“) то нас докрајчи и падосмо у чамотињу духа, свеза нас чвор страшне спознаје – да ли је заиста могуће данас, да има и таквих у Русији? Да, има, и код нас, живот је неописиво чудо, ошурено прасе у трку кроз авлију, узима у најам и ђавоље папке, и трчи уназад. Свашта се изврће и брише, долазе наопака времена.
Ненад Грујичић
