Маја Белегишанин Ивановић

АПСОЛУТ ПЕВАЊА И СВЕТА У КЊИЗИ СРЕМСКОКАРЛОВАЧКЕ ТЕРЦИНЕ                                                                              

Терцина, врста песме, спада у сталне песничке облике. У овом облику испевана је Дантеова Божанствена комедија, али и песници потоњих епоха и разних језика користе овај песнички облик јер је погодан да у свој неомеђен број стихова и ланчани систем рима (abа bcb… mnm n) прими разнолике теме и спектар осећања, да развије нарацију, дескрипцију, као и рефлексивне моменте. Ове погодности терцине прихвата и Ненад Грујичић, иначе сјајан версификатор који поред терцина користи и друге сталне песничке облике (сонет, пантум). Код њега је терцина (постоје чак и венци терцина у његовом опусу) чест облик поетског казивања, а књига Сремскокарловачке терцине на посебан и непоновљив начин спаја тему овог лепог и историјски важног града са говором у тростисима, говором који, и поред тога што прати књигу од почетка до краја, не доноси замор једноликости, будући да су теме: живот Сремских Карловаца у прошлости и садашњици, догађаји, здања и личности важни за овај град, поезија и уметност уопште, али и, кроз све то, једно ширење у свепространство живота и бивствовања. Такође, стих ових терцина није само класични италијански једанаестерац са цезуром иза петог слога (заправо, тим стихом испевана је само једна песма у овој књизи), или француски александринац (стих од дванаест слогова са цезуром иза шестог слога), него књигу настањују и бројни други стихови уткани у српску традицију: шестерац и седмерац, осмерац, деветерац, епски и лирски десетерац, стихови од 13, 14, 15 и 16 слогова, при чему се шеснаестерац  јавља у форми чланковитог стиха (4+4+4+4), односно тужбаличког стиха народне књижевности који је коришћен и у уметничкој књижевности да искаже претежно елегична осећања (често га користи, на пример, Владислав Петковић Дис у књизи Утопљене душе), али га користи и Ненад Грујичић у свом ранијем песништву[1].

Сама књига Сремскокарловачке терцине устројена је као обимна а складна композиција. На почетку песма „Годишња доба“ јесте пролог, мали увод у разуђену лирско-наративну позорницу, а потом следе циклуси: „Са извора“, „Карловачки мотиви“, „Сремскокарловачке каже“, „Стражиловски портрети“, „Вино и песма“. Песма „Годишња доба“ полази, језиком логике речено, од општег ка појединачном, од цикличне смене годишњих доба до једног места на земаљском шару, а то су Сремски Карловци са лепотама сваког годишњег доба у том граду; но и песма „Дворска башта“, иако припада завршном циклусу и није одвојена, може се доживети као епилог, јер се мотив годишњих доба и цикличности живота јавља и у тој песми, а лепота младости карловачких ђака и констатација о вечној љубави семантички се благо надовезује на стих-цитат из пролошке песме: „да, сеоба има, али смрти нема“.

У првом циклусу „Са извора“ налази се шест песама протканих религиозним и породичним мотивима и осећањима. То су песме-слике које дочаравају сакралне објекте Сремских Карловаца као што су: иконица са извора, студенац „Патријарховац“, Саборна црква Светог оца Николаја, крипта Горње цркве, платан у порти Доње цркве сремскокарловачке, крст са голубицом. Биографски моменти и подаци из живота самог лирског субјекта/песника постоје у овим песмама и с тим у вези осећање љубави према жени и кћерки, према родитељима и прецима… Садашње време одговара нарацији, но ту је и план сећања; на пример, у Саборној цркви где је крштена кћерка, лирски субјект у магновењу види за певницом млађаног Бранка Радичевића како пева тропар, а план историјске прошлости настањује и друге песме, те је стари платан био сведок и Његошевог (Петар Петровић Први) рукоположења. Критички моменти, такође важна одлика Грујичићевог песништва, постоје већ у овом циклусу када се с тоном осуде говори о немару, забораву и политичким гонитељима свега онога што је у овом граду чиста духовност и духовна вредност. Истинско, надахнуто певање, сетна мелодија чланковитог шеснаестерца у свим песмама овог циклуса, са зрацима љубави и захвалности („Хвала, душо, што си светлост која моје кости мије“) и живописно осликана места духовности и природе , која такође поприма обележја духовности, уз моменат чуда у песми „Голубица на крсту“ – чине овај циклус посебном целином, али и фином најавом следећег циклуса, „Карловачки мотиви“.

И циклус „Карловачки мотиви“ садржи песме-слике (такође шест), настале из пажљивог посматрања: „Чесма Четири лава“, „Чамац“, „Човек са три пса“, „Две клупе“, „Јоргован“, „Шест карловачких ветрова“. Прва и шеста песма теку у стиху чланковитом шеснаестерцу, песме „Чамац“ и „Човек са три прста“ су у четрнаестерцу, а стих песама „Две клупе“ и „Јоргован“ јесте тринаестерац (7+6), такође стари стих народне поезије који, као и остале врсте стиха, Ненад Грујичић прилагођава своме певању и мишљењу. Песма о старој чесми, поред описа чесме и подсећања на карловачку легенду, призива и сећање на Бранка, као што и песма „Чамац“, након описа напуштеног чамца на дунавској обали, призива Бранково доба ђаковања и утопљење Бранковог друга Арсе Путника. У песми „Човек са три прста“ смена четрнаестерца и тринаестерца дочарава динамику кретања, а кретање ветра уз кретање фантазије постоји у песми „Две клупе“, где пред видом лирског субјекта искрсава кућа и живот старе породице Штрасер. Дескриптивни и социјални мотиви прожимају песму „Јоргован“, о старој жени са пијаце, док песма „Шест карловачких ветрова“ показује како се и географско знање може преточити у песничке слике и онај шири план који води ка трансценденцији…

Циклус „Сремскокарловачке каже“ уводи читаоце на позорницу прошлости, а чине га приче о личностима везаним за историју и културу овога града; то су Бранко Радичевић, Павле Марковић Адамов, Јован Живановић, породица Ћирић, Владимир Николић, Лукијан Мушицки. И „Бранково коло“, као значајна институција и манифестација, налази место у овом циклусу, као и други важни маркери овог града опевани у песмама: „У Карловачкој гимназији“, „Видиковац“, „Карловачка гробља“, „Галерија Милана Кечића“, „На Стражилову“. Песме „Карловачки мир“, „Српски Хајделберг“ и „После рата“ посвећене историји граде на неки начин  хронику овог места и историјски пресек.

О чувеном Карловчанину Бранку Радичевићу, о његовом детињству и школовању говоре песме „Алексије Радичевић“ и „У Карловачкој гимназији“, с тим што друга песма садржи каталог и других значајних ђака ове гимназије од епохе романтизма до новијих дана. О преносу Бранкових костију из Беча на Стражилово реч је у песми „Вито ребро“, а завршна песма овог циклуса, „На Стражилову“, кроз фине интертекстуалне споне са још једним песником, Милошем Црњанским, оживљава моменте из Бранковог песништва са поетским рефлексијама лирског субјекта/песника.

О „Бранковом колу“ говори истоимена песма, али и песма „Павле Марковић Адамов“. Као директор „Бранковог кола“, Ненад Грујичић оставља драгоцене податке о Адамову, том знаменитом претходнику, а историјска линија прати ову песму, као што и у другим песмама хроничар-песник има у виду целину збивања и преплитање историје овог града са историјом у целини као неодвојивом позадином. Наративни тон терцина и дуги чланковити шеснаестерац у свим песмама овог циклуса (једино је песма „На Стражилову“ у дванаестерцу) садејствују са светом песама из којих извиру бројни подаци из историје, историје књижевности и уметности, а опет, у садејству са сетом, провејава на неким местима и критички тон – на пример кад је реч о мучењу свештеника Иринеја Ћирића (песма „Ћирићи“), или поводом архитекте Владимира Николића, који је дао грађевински лик овом граду, у форми питања иде тужна констатација да он „ни улицу своју нема? Прошло време људског стида“.

Кроз личности и догађаје расту кружнице у све шири круг историјског и културног памћења; овај циклус, а и књига у целини, доживљава се као једна ризница знања којој обиље података не квари чар поезије, а повремена обраћања читаоцима/слушаоцима („послушајте сад и ово“; „почуј ово“; „а – зелено, који каза?“) са маркерима који указују на сказ дају овим песмама динамичан и занимљив тон приповедања.

У појединим песмама присутни су и коментари-рефлексије лирског субјекта (налик на свезнајућу инстанцу у прозном делу) било да се односе на историју, уз већ поменут начин од општег ка појединачном, односно од шире позорнице одређеног светског/српског догађања до карловачке позорнице у том тренутку, или су у тим коментарима оцртана важна виђења живота и света, уз призвук осећања/расположења лирског субјекта,  а често и поетичка виђења („сваки песник јесте и Симеон Наход / у пустињи света остављен да пева“…) Такав поступак одликује и песме ван овог циклуса (посебно оне у целини „Стражиловски портрети“) и омогућава широки увид у разноликост света, у онај апсолут[2] који овде није само романтичарска жудња да се искаже и највећа срећа и највећи бол, него је и – сазнајни апсолут, мудрост песничка и животно-искуствена спознаја бројних аспеката бивствовања.

Најобимнији циклус „Стражиловски портрети“ садржи песме о песницима који су у дане књижевне манифестације „Бранково коло“ долазили на Стражилово и у Сремске Карловце да говоре поезију, почев од Десанке Максимовић, Мирослава Антића, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића па до бројних песника савременог доба. Поред песника ту су и прозни писци, као: Милорад Павић, Борислав Пекић, Светлана Велмар Јанковић и други; ту су и глумци (Миша Јанкетић, Петар Краљ), затим сликари, музички уметници, филозофи, теолози… Све њих је песник Ненад Грујичић као директор „Бранковог кола“ дочекивао, те ове песме имају и документарну вредност, биографску и анегдотску, а све то у руху надахнућа и истинске поезије којом Грујичић слави и од заборава чува ове личности и њихово стваралаштво, без обзира да ли је песништво или други вид стварања.

Зависно од песме, неке су више усмерене на портретисање путем нарације односно излагања одређене приче/анегдоте (често је учесник и сам песник у првом лицу, у својству домаћина „Бранковог кола“, као на пример у песмама о Дејану Медаковићу или Браниславу Петровићу), а неке теку у виду дескрипције; чак има и таквих песничких момената попут фотографије која верно бележи тренутак, а каткад је ту и блесак као у кадру неког филма, да дочара лице и покрет песника: „С рукама на леђима, у лаганој шетњи, / кроз Карловце пролази Александар Тишма – / припази да човеку не будеш на сметњи“. У овим песмама-портретима присутни су ведри, весели тонови, слављенички полетни, негде постоје примесе благе карикатуре и хумора, има и тона критике када, насупрот узвишености поезије, стоји материјализам света, људско непоштење, политичке размирице… Али, ту су и сетни тонови, када је тема несрећна судбина одређеног песника (увек уз жал лирског субјекта), или неуспели сусрет са болесним Кишом, као у песми „Данило Киш“ („Има кад се нешто не да, када неће да се деси, / а требало и морало по свему да смислом гране“) или телефонски разговор са Весном Парун праћен њеним цитирањем Бранка („Мог живота вир је на увиру“), као што и у другим песмама Бранкови стихови имају улогу како у томе да дочарају животне околности неког песника сличне са Бранковим животом, тако и у постизању песничког свејединства и повезаности са Радичевићем од кога је све почело и чији млађани лик обнавља Ненад Грујичић кроз целину књиге Сремскокарловачке терцине.

Поменута цитатност постоји и кад је реч о другим песницима. Тако је у дочаравању наступа Љиљане Петровић док пева Андрићеву песму „Лили Лалауна“ – цела Андрићева песма инкорпорирана у ову терцину пуну надахнућа које потиче и од Андрићеве језичке игре и од лирског описа занесене уметнице. Слично надахнуће уз употребу туђих стихова, али на други начин, јавља се у песми „Петар Краљ“, где су стихови Лазе Костића расејани по Грујичићевој терцини која је, попут предлошка, такође испевана у лирском десетерцу и тече као похвала и самом глумцу, рецитатору ове Лазине „лабудове песме“, и самом песнику Лази, али и поезији као надстварној срећи и заносу, те је и на плану стиха ова апсолутна песма сва у моноримама, са завршним стихом „Santa Maria della Salute“, као тријумфом љубави, заноса и васколике васељене.

Коментари-рефлексије у овом циклусу понајвише говоре о песништву и сродним темама. Било кроз начин поетски надахнут или кроз есејистички дискурс третирају се песништво, лик и биће песника, стварање, разлика између песника и филозофа, између песника и прозаиста, дакле – све оне теме које су велике истине за песнике свих времена и језика. Такође, Грујичић обелодањује и оне мисли које је излагао и у својим есејистичким и књижевно-критичким текстовима: „За нашу културу, и сваком песнику, / од првог је реда и суште важности, / да кроз светске форме, на радост велику, // покажу да српски језик има јаке / кости које могу изум Италије / дићи без по муке небу под облаке, // показати бисер наше мелодије / матерњи садржај као оригинал, / у томе је снага сваке поезије“. Управо то и чини песник Ненад Грујичић у сопственој поезији и у овој књизи, као и у овом циклусу наравно – користећи и дуге стихове (16, 15, 14, 13 слогова), и дванаестерце као Дучић и Ракић, и десетерац епски и лирски, деветерац, осмерац, али и смену кратких стихова седмераца и шестераца (у песми „Ђорђе Сударски Ред“ који одговарају веселом и разиграном тону ове песме) – показујући да му метар не смета у истинском надахнућу и испољавању свога осећајно-мисаоног света.

Завршни циклус „Вино и песма“ доноси песме које дочаравају лепоте и особености Сремских Карловаца невезано за поезију, но које се у песничком виду лирског субјекта претачу у похвале, па тако једна песма садржи каталог карловачких вина, једна, опет, дионизијски пева о чувеном карловачком бермету. Описана је и карловачка берба, па чак и болести грожђа (у тону обраћања читаоцу); опеван је и куглоф, са драгоценим подацима о називу из осталих словенских језика. Ту је и песма о карловачкој пијаци, са свим мирисима и обиљем живота, ту је и огласна табла о продаји прибора за свињокољ, што је потврда да не постоји тема која не може бити опевана; ту су и Хотел „Боем“ и Дворска башта, препознатљива места овог града. А у ритму епског десетерца дочарана је једна свадба (песма „Сватови“) у којој се укрштају елементи древног и новог (па и новокомпонованог, са примесом хумора и гротеске), уз навођење Бранкових стихова из поеме „Ђачки растанак“.

И у овом циклусу терцине нису једнообразне, него се метар прилагођава атмосфери песме, а повремена обраћања слушаоцима дају драж занимљивог приповедања које и подучава у садашњости и преноси у прошло доба. Сетни тон завршне песме „Дворска башта“ носи цикличност живота и годишњих доба, а завршни стих „љубав никад уминути неће“ представља расплет ове лирске драме којој јединство места (Сремски Карловци са Стражиловом) а разноликост времена (садашњост, прошлост, њихово преплитање, као и благи наговештај будућности) прибавља посебну трансцедентност какву имају само истинске уметничке творевине.

Ту трансцендентност осећају још филозофи античког доба, а у доба романтизма немачки филозоф Шелинг (1775-1854) у свом поимању апсолута као идентитета свесног и несвесног, коначног и бесконачног, изузетно је ценио уметност као испољавање апсолута, и у том смислу поезија заузима важно место јер је и она пут откривања тајни света. Рећи ћемо да чиста поезија израња из Грујичићевог певања, али и начин на који он излаже своја поимања поезије у већ поменутим коментарима-рефлексијама обелодањује апсолут певања, односно поезију као највиши вид бивства. Божанска димензија песништва и самог песника откривају се на више места у овој књизи. Наведимо неколико, која плене посебном лепотом и снагом: „сваки песник јесте и Симеон Наход / у пустињи света остављен да пева, / одевен у глину са божанским дахом“ („На Стражилову“); „песници су као деца, остарили пре времена, / пут путују ка звездама као путник без уранка“ („Мирослав Антић); „Многи писци знају да је бити песник / нешто изузетно, привилеговано, / да песнички језик из снова је весник, // да стихови јесу нешто неговано / у крилу богова, и да је то говор / за који се каже: чудо онострано!“ („Дејан Медаковић“). А посебна снага поетског заноса населила је песму „Петар Краљ“, већ поменуту поводом цитатности, где стихови песме „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића призивају и сам оригинал, али и добијају ново сазвучје у апсолуту надахнућа лирског субјекта, занесеног и казивањем глумца Петра Краља, и звуком и значењем Лазине песме, и Лазиним генијем, али и Бранком и поезијом уопште јер она је „срећа за људе“, (…) донесе сунце, обасја спруде“. И сама реч апсолут јавља се у овој песми, када је лирски субјект зазива: „Лаза је Костић, о, апсолуте, / живео песму сваке секунде, / где свих времена разлике ћуте“ (…)

Не само апсолут певања већ и апсолут света обележава књигу Сремскокарловачке терцине. Он се исказује кроз разнолике манифестације живота у овом граду (а и живота шире): живот свакодневни али и залагање за културу, књижевност и трајање овог града. Ту су најпре песме које носе биографски слој, односно у којима лирски субјект/песник Ненад Грујичић обелодањује поједине моменте из свог живота или из свога књижевног делања у Сремским Карловцима. (Оваквих песама има у циклусу „Са извора“, али се и касније, у говору о другим личностима, јављају подаци везани за Ненада Грујичића као песника и директора Бранковог кола.) Ту су и песме из којих просијавају знања „овосветска“, из разноликих области, али на такав начин да, умивена звуком ових терцина, поприме вео поезије; на пример песма „Шест карловачких ветрова“ у другом циклусу, али и бројне песме о вину, грожђу, прибору за свињокољ и осталим пословима у циклусу „Вино и песма“. Ту су, наравно, приче о људима, разнолике каже које осликавају туђе судбине – људске патње, као и радости, поготово у песмама посвећеним одређеним личностима, у циклусима „Сремскокарловачке каже“ и „Стражиловски портрети“. Тако, Јован Живановић, карловачки ђак и потом студент славистике у Бечу, лек од болести налази у узгајању пчела, а то знање потом преноси ђацима, подједнако као и знања о језику. Лепота његовог позива као и наставак пчеларске традиције у наредним генерацијама, уз коментаре лирског субјекта о симболици пчеле и стварању, чини ову песму једном од најлепших у књизи, али не само она него и бројне друге песме осликавају целину нечијег животног пута (често уз коментар на начин свезнајућег приповедача али и познаваоца људске психологије и психологије уметника) протканог и радостима и боловима, као што су и у поезији Бранка Радичевића радост и жалост два главна пола. Истакнимо и песме/приче о књижевницима каснијих генерација, о онима који су долазили на Стражилово, на пример ту је радосни занос Љиљане Петровић док на гитари изводи музику, односно Андрићеву песму „Лили Лалауна“. Овде се радост животна и уметничка стапају у посебан занос, у лепоту уметничког живљења… Но, на другом крају, стоји очај, као у песми о крајишком младићу Љупку Рачићу и његовом самоубиству, о пуцњу „црног апсолута“. Апсолут, у другом полу, супротан оном божанском значењу, настањује ову песму, а синтагма црни апсолут осликава такво стање негације бивства… Срећом, овакви тонови су ретки, а сама књига Сремскокарловачке терцине проговара оним светлим апсолутом, како у првом циклусу „Са извора“, посвећеном црквама у Карловцима и осталим местима духовности и вере, а тако и касније током књиге; подсетимо се узгред и лепог деминутива апсолутак у истоименој песми из књиге Сновиље [3].

Радост и жалост у цикличној смени, али и скала осталих осећања и расположења, као и мисли протканих осећањима и филозофским увидима, прате свет ове књиге. Не само у наративу песама него и у коментарима-рефлексијама лирског субјекта о разним феноменима живота. „Живот носи црно-бело, на нијансе и не пази“ (песма „Ћирићи“); „Живот буде и протутњи: где си био, шта си хтео, / шаренило приказања нестане у сили смрти“ (песма „Карловачка гробља“); „Има кад се нешто не да, када неће да се деси, / а требало и морало по свему да смислом гране, / то се зове баксузлуком – црни запис на небеси“ (песма „Данило Киш“). Многе песме су и грађене тако што се од општег плана креће ка посебном лику, посебној причи. Тако да пут опште-појединачно не важи само у оним песмама где је реч о историји (ту песник-хроничар износи промишљања везана за историју као феномен, или креће од шире позорнице одређеног историјског периода до конкретног одраза свега тога у Сремским Карловцима) већ и у овим стихованим причама о људима који су, на разне начине, значајни за овај град.

Апсолуту света одговара и апсолут књижевних родова. Лирика, епика и драма на различите начине творе ову књигу. Лирско, као преовлађујући квалитет, али ту је и епско у смислу наративности, и у знаку одлазака у прошлост… А драмско, пре свега, очитује се у јединству места, а то су Сремски Карловци са Стражиловом, као и у композицији ове књиге са пролошком песмом „Годишња доба“ и епилогом, који није засебно одвојен, али смисаоно га чини завршна песма „Дворска башта“.

И временски апсолут, у смислу постојања сва три времена (прошлост, садашњост, будућност) као и њиховог преплитања, обележава књигу Сремскокарловачке терцине. План прошлости преовлађује у циклусима „Сремскокарловачке каже“ и „Стражиловски портрети“, оним циклусима који од заборава чувају значајне личности овог града, док се план садашњости и приповедање из позиције посматрања и говорења највише односи на песме из циклуса „Са извора“ и на неке из циклуса „Карловачки мотиви“ и „Вино и песма“. Но, у многим песмама преплитање прошлости и садашњости даје посебну драж песмама и прибавља онај квалитет укидања времена, као што, на сличан начин, у песми „Дворска башта“ то укидање времена долази услед свести о будућности и о цикличној смени вечне природе и безвремене љубави, а свакако посебан план вечне садашњости дају цитати туђих стихова (Бранко, Црњански, Душко Трифуновић, Лаза Костић, Иво Андрић, и др).

Јединство овој књизи обезбеђује и употреба терцине, но она никад није једнообразна, као што смо истакли на почетку рада, него је стих терцина различите дужине, односно у књизи постоје стихови различити по броју слогова. Но кад се у једној песми употреби одређени метар у њој влада силабизам и метричко мајсторство Грујучићево да песма савршено клизи и да метар никад није препрека осећајно-мисаоном свету песме.

Поезија је слављење света и захвалност Творцу. Било да слави оне пчеле које је гајио слависта и Карловчанин Јован Живановић, или онај куглоф који личи на галаксије, било да прославља песништво и стварање уопште, или платан стар три столећа. Из књиге Сремскокарловачке терцине исијава Живот сам, као дар од Бога, кроз апотеозу једном граду, важном на пољу српске историје, културе и књижевности, важном и за песничко биће Ненада Грујичића, као и за аутора овог есеја, али и за многе младе будуће песнике који ће управо у крилу овог града и Стражилова почети казивање својих стихова и удисати мирисе овог простора посматрајући исто небо које је некад гледао млађани, вечни Бранко Радичевић…

                (Из Зборника радова „Стваралаштво Ненада Грујичића“, Бранково коло, 2023)