С обзиром да је 200. годишњица Бранковога рођења годишњица од изузетног значаја за српску културу и књижевност, језик и државу, ево прилике да се подсетимо како је у Сремским Карловцима 1924. године изгледала прослава 100. годишњицe рођења Алексија Радичевића. У тадашњој Југославији, то јест – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, стогодишњица Бранковога рођења била је изузетно посвећено и богато обележена не само у главном граду Београду, већ и у многим другим, великим и мањим градовима. Тако на пример, било је занимљиво уочити да је 1924. године и у Приједору поменута стогодишњица обележена позоришном представом Бранко и вила и другим програмима.
Из чувене књиге Сећања (1981) Теодоре Петровић, славне Карловчанке и професорке Карловачке гимназије, доносимо део о прослави стогодишњице Бранковога рођења у Сремским Карловцима. У ту књигу великог формата, на 569 страна, ушли су уствари пет година раније (из годину у годину) објављивани прилози Теодоре Петровић у Зборнику Матице српске за књижевност и језик. Она наговештава да се том годишњицом хтело постићи, као и данас, да „Карловци мало оживе, да бар неко време буду оно што су некада били; да кроз њих поново проструји млада крв и да кроз њихове улице поново потеку бујице света“.
Ево за ову прилику неколико страница из књиге „Сећања“ Теодоре Петровић – Мајице:
„Не могу поуздано тврдити, но судећи по много чему, иницијатива за свечану прославу стогодишњице рођења Бранка Радичевића, потекла је колективним заузимањем Српске књижевне задруге и Матице српске, које су том приликом издале и прво целокупно издање Бранкових песама, а први пут и његових писама (додуше цензурисаних), као и његов одговор Људевиту Штуру и још неке мање и неважне прилоге. Задруга је том приликоми описала целу свечаност и текст објавила у једној од својих публикација. За ту је прилику професор Павле Поповић, као увод у поменуто издање Бранкових дела, написао своју знамениту студију о Бранку (био је у то доба потпредседник Књижевне задруге),а директор гимназије Радивоје Врховац (био је у то доба председник Матице српске) своја два говора, од којих је први држао у Карловцима, а други у Броду на Сави.
Није ово била прва послава Бранкова: прослављена је 25-годишњица његове смрти у Бечу, на челу са Српском зором; књижевна заједница у Београду свечано је прославила 50-годишњицу Ђачког растанка и издала Споменицу о том ретком догађају; 1903. године прослављена је у Текелијануму 50-годишњица његове смрти; 1883. прослављали су га и Срби и Хрвати и Словенци и ниједна друга прослава, судећи по мноштву народа и одушевљењу којим је овај био понесен, није ту прославу превазишла. Није је по томе превазишао ни овај Бранков јубилеј из 1924. године, мада га је иначе превазишао по уметничком програму који је том приликом изведен.
Заједничко залагање за ову прославу професора Павла Поповића и директора Радивоја Врховца користило је и нашој науци о књижевности, јер је Павлу Поповићу, увиђајношћу директора Врховца, пружена прилика да завири у Матрикуле Карловачке гимназије и да прегледа библиотеку Бранкова оца и личне Бранкове књиге у њој. Тако нам је од заборава отргао многу на изглед безначајну ситницу из Бранкова живота, па и неки крупан догађај (запис Бранков приликом смрти његове мајке у календару Ружични венац из 1883. године), за који данас, нажалост, више немамо потврда.
Сасвим је природно и оправдано што се стогодишњица Бранкова рођења у Карловцима прослављала, бар онај њен најважнији и најсвечанији део. Друкчије се овде није могло ни очекивати, јер Бранко са својим родним местом, Славонским Бродом, скоро да није био ничим везан, баш као ни оно за њега. Допустило је пре свега да се за неко време његова родитељска кућа преруши у назаренску богомољу, а касније, баш о јубилеју о коме говоримо, односно о тој години, да се и поруши. Захваљујући само Змају и продици Брлић сачувана нам је слика те симпатичне кућице, много пута објављиване по нашим старим листовима.
За живота Бранка је срце искључиво вукло у Карловце, … оно место на Дунаву силно! Акцију за пренос његових костију и испуњење његове жеље није покренуло академско друштво Српска зора у Бечу, већ богословско друштво Слога (?) у Карловцима још 1877. године, познато и по неким другим напредним акцијама, које још нису довољно проучене и оцењене.
Главни део Бранковог јубилеја из 1924. године састојао се из смотре музичких друштава из целе земље, баш као и о преносу његових костију у Карловце 1883. Стручна критика високо је оценила уметнички квалитет те смотре, што се може читати у листу Покрет, у коме је за ту прилику и Васа Стајић написао занимљив чланак о Бранковој песничкој радионици.
Ја сам се у Карловце вратила баш некако пред ту прославу. Очева смрт ме је спречила да учествујем у свим манифестацијама које су у Карловцима одржаване. Добро се ипак сећам академије у свечаној сали Гимназије и оба говора том приликом одржана. Вечерњем концерту у гимназији, због очеве смрти, нисам присуствовала, но из штампаног програма са прославе, која је у Карловцима трајала два дана, 22. и 23. јуна 1924, види се да је на њему учествовало пет певачких друштава, најбоља која су код нас постојала између два рата: Глазбена Матица из Љубљане, Невен из Новог Сада, Певачко друштво Обилић из Београда, Музичко друштво из Новог Сада и Хрватско пјевачко друштво Лисински из Загреба. Штета је и само мало чудно што су композиције Бранкових песама биле мало заступљене. Певана је и Хорејшекова и Пашћанова Јадна драга, а осим ових још само Враголије Крешимира Барановића. Тек пре годину-две дана сазнала сам, из кратке очеве биографије, коју је написао Павле Малетин, да је мој отац био изабран за почасног председника Одбора за прославу, али њега нема на слици тога Одбора, јер је умро двадесет дана пре прославе. Поменути Одбор био је из свих слојева народа. Био је ту и католички жупник Јосип Пертић и обућар Никола Витнер, било је и сељака и професора, занатлија, трговаца, чиновника, најмање педесет њих на броју.
И Црква је имала свој велики удео у прослави. Без тога се онда није могла ни замислити никакава јавна манифестација, нарочито у Карловцима. Није нимало чудно што је на парастосу у Саборној цркви служио сам патријарх Димитрије Павловић, који се, ето, на тај начин укључио у живот Карловаца. Из два надалеко чувена црквена појца су ту свечаност увеличала: тадашњи вршачки епископ доктор Иларион Радонић и ковиљски архимандрит Георгије Видицки. Када је Видицки служио, Саборна црква је увек била препуна. Долазио је свет чак из околних места , да чује тај соноран глас, од којег као да су подрхтавали и сами сводови цркве.
Вредно је напоменути да се те исте, 1924.године, десило још нешто несвакидашње: Дунав је надошао као мало кад раније. Цело тзв. Подбарје (некадашња Дунавска, односно, главна улица у старим Карловцима, касније Рибља пијаца, са вашариштем, данашња Прерадовићева улица) било је под водом, која је кроз споредне улице допрла местимично скоро до Доњег краја. Поред Основне школе и кроз ту улицу доле могло се ићи само чамцем. И данас на кући где је у мом детињству била Хрватска читаоница (Српска читаоница је била у приземљу старог хотела), а данас се у њој израђују јоргани, на десном зиду постоји камена плоча, са записом да је Дунав 24. јуна 1924. допро до тога места и да су ову плочу подигли Марија и Ђуро Полужански.
Те исте године и патријарх Димитрије је у парку који окружује Двор, са десне стране зграде, десетак метара даље од зида, дао изидати стуб (не особито висок) са којег се данас једва рашчитавају слова која нам казују да се на том месту некад налазила Капела св. Трифуна, која је изгорела 1775. године. О тој капели и о том стубу све до скора нисам ништа знала. Нико не налази за потребно да на том стубу излизана слова обнови, јер и то је један делић историје старих Карловаца.“
Бранко Радичевић је рођен 1824. године у Броду на Сави. Теодора Петровић већ је рекла да Славонски Брод није много марио за Бранка. У тексту „Белешке и белешчице о Бранку Радичевићу“ у књизи „Из историје српске књижевности“ (Матица српска, 1974), Теодора Петровић каже да је Бранкова кућа у Броду порушена „баш пред стогодишњицу Бранковог рођења“.
А затим о кући даље додаје: „Претпостављамо да о прослави стогодишњице Бранковог рођења она већ није постојала, а нова кућа на месту старе још није била саграђена. Да је нова кућа већ била саграђена, вероватно би о стогодишњици 1924. спомен-плоча била ппостављена на њој а не на згради бродске гимназије. Узгред спомињемо да је Циндрићева спомен плоча 1948. нечијим немаром доспела у леваоницу и уништена. Данас се у бродском музеју чува само њен гипсани одлив. Слику плакете донеле су новосадске Дечије новине за 1924. са погрешним објашњењем да је она постављена на кући у Броду у којој се родио Бранко Радичевић.“
У књизи „Сећања“, Теодора Петровић пише: „Нећемо пратити патријарха Димитрија до Славонског Брода. Оригинални фотографски снимак, који се чува у Народној библиотеци Србије у Београду, помаже нам да сазнамо како се даље развијала прослава стоогодишњице Бранкова рођења, како се развијала у његовом родном месту. У ово доба још има огранака породице Брлић у Броду и ја сам се са некима од њих касније дописивала, да од заборава отргнем још понешто о Бранку. У ово доба тек сам била на самом почетку проучавања Бранкова живота, те нисам залазила у ситне појединости. Фотокопија поменуте слике ипак ме је обрадовала, јер се на њој јасно види спомен-плоча узидана над улазним вратима Бродске гимназиије, рад хрватског вајара Циндрића. Други светски рат, за нас Југословене братоубилачки, размрскао је и ту плочу, али не и сваки спомен на Бранка у његовом родном месту.
Шест деценија потом, поводом 160. годишњице Радичевићевог рођења, 1984. године, Бранково коло је у Славонском Броду подигло спомен-бисту пред школом која је носила песниково име. Споменик је урадио је Јован Солдатовић, који је, као и потписник ових редова, био присутан у Славонском Броду на академији и свечаности подизања споменика Бранку Радичевићу. Нажалост, након осам година, спомен-биста је срушена у рату 1991. године. И дан-данас из Славонског Брода нема жеље да се тај споменик обнови, а школи врати Бранково име, као и улици у којој се школа налазила.
Н. Грујичић
