О ЖАРКУ РОШУЉУ СА СВЕТЛАНОМ ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ НА БРАНКОВОМ КОЛУ

Сремски Карловци – Нови Сад, 10. април 2023.

ЖАРКОВА КЊИГА ПОСВЕЋЕНА СВЕТЛАНИ

У Бранково коло Светлана Велмар Јанковић увек је долазила са својим другим супругом Жарком Рошуљем, авангардним песником и истраживачем књижевне традиције. Тих, осмехнут, са наочарима испод којих су, као и код Светлане, светлуцале радознале очи што су упиле много слика и детаља у несвакидашњој истаживачкој мисији. Наиме, он је створио пројекат у осам књига „Час описа часописа“, где је предочена српска шаљива периодика од 1830. до 1918. године. Грађу за свој пројекат, Рошуљ није проналазио у библиотекама, већ разбацану широм Балкана где се говори српски језик, па и у славним Сремским Карловцима, улажући доста својих средстава за остварење оригиналне идеје.

О томе је ретко причао, али то драгоцено прегнуће специфичан је траг бурне српске прошлости, оличен у хумору као другом, често правом лицу нашег човека и народа. Видело се да се Светлана поноси Жарковим открићима и резултатима, да јој импонује та међу њима извесна стваралачка разлика на књижевним путевима. Осму књигу овог несвакидашњег пројекта Жарко је посветио Светлани, а постоји и девета у рукопису која чека на објављивање. У сарадњи са Институтом за књижевност и уметност и Матицом српском, прва књига је изашла 1995. а осма 2017. године. Пре Другог светског рата у народној библиотеци Србије постојала је збирка-ризница шаљивих и сатиричних листова и часописа, али је 6. априла 1941. године и она страдала од Хитлерових бомби сручених на Београд.

О политичким приликама у земљи и свету, Светлана Велмар Јанковић имала је разговетне ставове, свесна моћи и немоћи политике, али и несреће коју политика може да донесе свом народу. Једном је испричала да се после 2000. године нашла у тролејбусу, пред „изборно врење“ у Србији, и чула како млади свет говори: „Ако и овога пута пропаднемо, ако нас и овог пута пређу – ја одмах бежим преко границе. Не чекам више ни дана, макар се тамо потуцао као физички радник.“

Светланин син Ђорђе Протић 1999. године отишао је у Америку и тамо остао. Бака је свом најстаријем унуку Марку посветила „Књигу за Марка“ (1998), а унуки Ави Милени и унуцима-близанцима Алекси и Локи „Очаране наочаре“. Овај наслов има анаграмски створену прву реч (очаране-наочаре), чему је вероватно кумовао супруг Жарко, чија поетика имала је и такве „експерименталне“ сегменте. Поред осталих, пред свечано отварање 32. Бранковог кола, у просторијама Бранковога кола, Светлана нам је поклонила, никад одоцнело, и једно од нових издања „Књиге за Марка“, где се налазе бајке о неколицини српских владара.

Ненад Грујичић

На фотографији из архива Бранковога кола: Светлана Велмар Јанковић и Жарко Рошуљ (са „Статуетом Бранка Радичевића“ у рукама) с домаћином Ненадом Грујичићем, у Карловачкој гимназији, после Свечаног отварања 32. Бранковога кола 5. септембра 2003.