Сремски Карловци – Нови Сад, 9. април 2003.
ОДЕ САНАК ПУСТИ… ОРИГИНАЛНО ЗАПАЖАЊЕ О БРАНКУ
На данашњи дан 2014. године преминула је Светлана Велмар Јанковић која је пре двадесет година свечано отворила 32. Бранково коло. Гостовала је много пута на Бранковом колу, а први пут се појавила 1988. године на тек установљеном „Стражиловском митингу прозе“ где су наступила тридесет и четири писца.
На свечаном отварању 32. Бранковог кола, 5. септембра 2003. године, у Карловачкој гимназији, осветљавајући животни пут Алексија Радичевића, оригинално је, као нико дотад, рекла, поред осталога, и ово : „Из данашњег времена мора да је било неудобно и несигурно живети, као туђин и као отуђен, у две државе, у два царства, у аустријском и отоманском, на два тла, оба заљуљана а сневати о томе да мали пошалук постане слободна српска земља и да српски језик узрасте и разбокори се непосредно из својих коренова. Кад се из сиротињског тумарања по Србији и Војводству, у револуционарним годинама 1848/1849. вратио у Беч, слутим да је Бранко, скрхан од разочарања које је морало допринети његовој болести више од сиротиње у којој је живео, поново могао да испише онај стих из своје ране песме Рибарчета сан – само у контексту другачијег сазнања: Оде санак пусти! Тада му се већ увелико био отео пусти санак о слободи и о слози свег Српства, о његовом уједињењу. Као и рибарчетови снови, и песникови су се распршили, а руке остале празне.“
Долетела из Лондона истог дана кад на Колу
беше наступ који нетом испустити није хтела,
ал’ ми рече да је глава чудно жига, па у болу,
од умора, путовања, да се игра – не би смела.
А публика очекује, видела је да је дошла,
но Светлана моли тужна, главобољна, лица бела,
да у њено име кажем да би кући сада пошла
и да ћемо наћи датум да наступи другог пута,
али ја је убеђујем – да би бољка одмах прошла
чим би стала пред публику темом Кола надахнута,
златоусте прве речи са кореном јаког духа
отклониће бол у глави, јер ће озон апсолута
очистити умор душе и земнога људског руха;
поверова, и прихвати, неста вражјег калауза:
предавање текло тихо, не чује се чак ни мува,
а Светлана руји, светли, радосница сија суза,
прође време као минут, загрмеше овације,
осмех цакли из очију, стиже утом братска пуса,
неста бола из Лондона и све поста скроз друкчије.
Ја оздравих, рече Велмар, и загрли – као мајка,
ово ми је нешто ново, никад досад било није,
нешто сасвим ван времена, стражиловска нека бајка.
(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)
