Прилика је да један од тих својих есеја поновим и помало допуним поводом поезије недавно награђене врсне песникиње Маје Белегишанин Ивановић којој је за књигу изабраних и нових песама „Мајска киша“ припала престижна награда „Печат вароши сремскокарловачке“, стара педесет и шест година.

У два­де­се­том ве­ку, уки­да­њем тон­ског ак­цен­та сти­ха и не­стан­ком при­пе­ва­ња као основ­не му­зич­ке суп­стан­це по­е­зи­је, пе­сни­штво је за­гли­би­ло у не­до­ђи­ји ра­зних им­про­ви­за­ци­ја. Сло­бо­дан стих је ве­ли­ко по­ље пе­снич­ких мо­гућ­но­сти и да­ро­ва, али и про­стор по­ср­та­ња. Бу­квал­но схва­ћен као “сло­бо­дан стих“, овај тзв. “но­ви обра­зац“ на­вео је мно­ге да нај­цр­ње по­сту­па­ју са ме­три­чким сти­хом, од­но­сно, да ола­ко про­гла­се крај та­кво­га пе­ва­ња. А, уства­ри, не­у­ме­ре­ном и про­из­вољ­ном упо­тре­бом сло­бод­ног сти­ха, сти­гло се до пре­за­си­ће­но­сти, до пра­зне ла­ко­ће ма­ни­пу­ли­са­ња ма­те­ри­ја­лом ре­чи, до тзв. пост­мо­дер­не све­сти о кра­ју пе­сни­штва. Та­ква ре­ци­кла­жа до­ве­ла је до са­мо­у­ки­да­ња ле­по­те пе­снич­ких ка­па­ци­те­та је­зи­ка и сми­сла ба­вље­ња по­е­зи­јом. Раз­гра­ђе­на је и оте­ра­на пе­снич­ка пу­бли­ка.

О ис­тро­ше­но­сти сло­бод­ног сти­ха као је­ди­ног мо­дер­ног пе­снич­ког из­ра­за, На­со Ва­је­на, са­вре­ме­ни грч­ки пе­сник и те­о­ре­ти­чар књи­жев­но­сти, ка­же: “Осло­ба­ђа­ње по­ет­ског го­во­ра од ме­трич­ког сти­ха обе­ле­жи­ло је два­де­се­ти век. Ме­ђу­тим, пре­те­ра­на и нео­д­го­ва­ра­ју­ћа упо­тре­ба ове про­со­ди­је све­ла је на нај­ма­њу мо­гу­ћу ме­ру раз­ли­ку из­ме­ђу пе­снич­ког и сва­ко­днев­ног го­во­ра“. Пи­са­ње по­е­зи­је “без ика­квог ре­да“, до­ве­ло је по­е­зи­ју на­шег до­ба у “екс­пре­сив­ни ћор­со­как“, с раз­ло­гом на­во­де Ва­је­ни­не при­ста­ли­це.

Ма­сов­но су на­ста­ја­ле јед­но­лич­не је­зич­ке тво­ре­ви­не без основ­них по­сту­ла­та пе­снич­ке спе­ци­фич­но­сти као што су: ак­це­нат, ин­то­на­ци­ја, кван­ти­тет, тем­по, па­у­за и гра­ни­ца ре­чи. Та­кав при­ступ омо­гу­ћио је мно­штву не­та­ле­на­та да се про­гла­се по­е­та­ма и ко­мот­но сту­пе на пе­снич­ку сце­ну. У мр­зо­во­љи “пе­снич­ког“ из­ра­за на­шао се на­је­дан­пут ква­зи­фи­ло­зоф­ски је­зик или пу­ко на­бра­ја­ње и сла­га­ње ре­чи у ко­ло­кви­јал­ни во­ка­бу­лар ни­че­га. Пи­са­ти раз­ба­шти­њен сло­бо­дан стих, исто је што игра­ти те­нис без за­тег­ну­те мре­жи­це, ис­ти­че аме­рич­ки пе­сник Ро­берт Фрост.

Мр­тва по­ет­ска ре­че­ни­ца, из­ло­мље­на то­бож у сти­хо­ве (че­сто и са ин­тер­пунк­циј­ским ца­ки­змом), тре­ба­ло је, на ви­зу­е­лан на­чин, да су­ге­ри­ше да се ту ра­ди о по­е­зи­ји. Али по­е­зи­ју не чи­ни са­мо ви­зу­ел­ни ефе­кат, нај­ма­ње то. Екла­тан­тан слу­чај је­су тзв. не­ри­мо­ва­ни со­не­ти као од­раз пот­пу­не ства­ра­лач­ке не­мо­ћи. Со­нет без ри­ме је не­мо­гућ. Со­нет је, у ства­ри, усло­же­на гра­ђе­ви­на му­зи­ке је­зи­ка, то­тал­на ри­ма из­ра­же­на це­ли­ном пе­снич­ког тек­ста.

За раз­ли­ку од аутен­тич­них пе­сни­ка ко­ји су у сло­бод­ном сти­ху не­го­ва­ли ме­тер­њу ме­ло­ди­ју је­зи­ка, ве­ћи­на је по­се­гла за нео­гра­ни­че­ним по­љем сло­бо­де и оти­шла у крај­ност, у не­мо­гућ­ност да пе­сму раз­ли­ку­је­мо од нај­о­бич­ни­јег про­зног тек­ста у рас­пр­ше­ној пи­ље­ви­ни ре­чи.

По­е­зи­ја не мо­же да по­сто­ји без уну­тар­њег ви­ра му­зи­ке ко­ју но­си ма­тер­њи је­зик по се­би. При­ро­ђе­на је­зич­ка ме­ло­ди­ја је угра­ђе­на у зна­че­ња ре­чи и не­де­љи­ва од њих. Зна­тан број пе­сни­ка упра­во ка­зу­ју­ћи сво­је пе­сме до­во­ди је­зик до ме­ло­диј­ске екс­пре­сив­но­сти ко­ја при­па­да са­мо по­е­зи­ји. То је, по­ред оста­лог, од­у­век раз­ли­ко­ва­ло по­е­зи­ју од дру­гих жан­ро­ва и ро­до­ва, па и до­во­ди­ло до тач­ке где она на­ди­ла­зи об­лик школ­ски схва­ће­не књи­жев­но­сти.

Ме­трич­ки стих, да­кле, кру­ци­јал­на је де­тер­ми­нан­та по­е­зи­је, он­то­ло­шки прин­цип пе­снич­ког го­во­ра. Ту је­зик пе­ва се­бе у пре­пре­ка­ма, има­нент­ном му­зи­ком уче­ству­је у усло­жња­ва­њу се­ман­тич­ких сло­је­ва сти­ха. Сло­бо­дан стих је ве­ли­ка опа­сност за ауто­ре ко­ји се ни­су оку­ша­ли у ме­трич­ком и ту оства­ри­ли кон­крет­не ре­зул­та­те. Као што мо­же­мо ка­за­ти и су­прот­но, пе­сни­ци ме­три­чког сти­ха ни­су пот­пу­но ре­а­ли­зо­ва­ни уко­ли­ко не вла­да­ју и сло­бод­ним, са осе­ћа­њем му­зич­ких ва­ле­ра је­зи­ка и њи­хо­вих гра­ди­тељ­ских (ис­це­ли­тељ­ских) мо­ћи у струк­ту­ри пе­снич­ког тек­ста. Она­ко ка­ко је ре­као Ми­лош Цр­њан­ски, “ме­сто јам­ба и тро­хе­ја гра­ма­ти­ке, јамб и тро­хеј ду­ше“.

У новијој српској поезији посебно место припада Маји Белегишанин Ивановић, актуелној добитници „Печата вароши сремскокарловачке“. Најпре по томе што подједнако успешно пише и везан и слободан стих, али и по томе што издржава завист и подметања препотентних (и немоћних) генерацијских и иних сапатника са демонским огрисцима у језику. Узалуд њихови приговори и поповања о томе како би требало писати поезију у тзв. 21. веку. За поезију време је ирелевантан фактор.

Мајине песме у везаном стиху су такве  метричке провенијенције која из песме у песму задивљује умешношћу. Пример поезије као надвременог језика што суштаствено пева у мору актуелних помодности и површности. И надахнуће и занат, све одједном – отуда, као да пева онај примордијални звук у музици доласка на свет, да, управо тако, онај апсолутни рођајни тон човека из прапостања, из утробе мајке.

У њеној поезији све лакорило лети и кружи, спаја се са временима прошлим и будућим, а – из садашње, свакодневне ауре света који нас окружује својим лепотама и опасностима. У филигрански резбареној лепези песама, димензију надвремене занатске вештине дају сонети и октаве, затим терцине, катрени, квинте и малајски пантуни. И њене песме у слободном стиху, дабоме, па и хаику творевине у српском језику, које опет имају своје кључеве занатске неумитности из другог језика: Цветала липа./ У крају мог детињства/ више је нема…

У везаном стиху, посебан квалитет представља версификацијска прецизност у радосном залету ритма и метра, где се не осећа тежина мајсторског наковња и чекића: шестерац, седмерац, осмерац, десетерац (симетрични и асиметрични), једанаестерац (јампски и трохејски), дванаестерац, четрнаестерац, петнаестерац, шеснастерац. Све је у симбиози звука и слике; музика језика плени својим уграђеним и развијеним мелодијама и значењима.

Ево двеју песма у „слободном везаном стиху“, у савршеном певу, дакле, у октави и сонету,  на пример. То се, исто, осећа и у трећој овде заступљеној песми у слободном стиху, у поезији коју Маја, паундовски речено, и не пише, већ пева.