А онда је надахнуто наставила: „Бранко Радичевић је био, дозволите да употребим једну старинску реч – видилац. Као песник он се, заокретима свога времена, нашао на размеђу двају доба: разиграни и светлуцави барок већ је измакао а примакао се осенчени романтизам са својим трагичним доживљајем света. Бранко је ишао самом ивицом тог размеђа и као да је, истовремено, гледао и у једно и у друго књижевно доба а још их више осећао и проосећао. Како су већ одавно утврдили они најпроницљивији тумачи његовог дела, можда је био највише свој кад је као власник светлости и чулне радости, славио освит дана, блесак сунца, говор птица, зов на игру тела. И, свакако, лепоту девојке, то јест моме – како је у својој, понекад намерној, смераној језичкој безазлености, звао младу жену, младост у жени.“
На свечаном отварању 32. Бранковог кола, уз Хор Карловачке гимназије са диригентом Радетом Зејаком, наступили су песници: Стеван Тонтић, Милан Ненадић, Илеана Урсу, Раша Попов, Слободан Костић, Владимир Копицл, Миро Вуксановић, Никола Вујчић и Гојко Божовић; глумци: Весна Чипчић, Горан Султановић, Гордана Ђурђевић, Миодраг Петровић, Тијана Максимовић, Александар Алач и Југослав Крајнов; оперски певачи: Вера Ковач Виткаи, Александар Саша Петровић, Сенка Солдатовић, Весна Поповић, Жељка Здјелар и Агота Виткаи Кучера.
На фотографији из архива Бранковога кола: Раша Попов, Ненад Грујичић, Светлана Велмар Јанковић и Жарко Рошуљ, у позадини Гојко Божовић, немачки песник Рихард Питрас и сарадница Бранковог кола, на парастосу Алексију Радичевићу, у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, 5. септембра 2003.
















