Ранко Рисојевић
ОСТАВИ МЕ НА ПРОПЛАНКУ
Остави ме на пропланку, самог,
Све док тако издржим, вријеме је
Да осјетим другачији вјетар,
Другачију пјесму птица, њихов
Разговор, све док не падне ноћ,
А само ћук негдје прозбори нешто,
Само њему знано,и њему сличним,
Што му одговарају, однекуд,
Мислим да то није као код људи,
С којима сам покушавао исто,
Да им кажем нешто, и да ми одговоре,
На исти начин, једва успијевајући
Да неко, сасвим ријетко, у ноћи
Глувој као све остало, каже,
Да могу да се смирим, до зоре,
А даље, како ће бити даље, не
Зна се, нисмо птице, ни вјетар,
Што овдје, на проланку говори
О даљини с којом ме повезује,
И да мирно сједнем на камен
Који је, ко зна када, ту остављен
Да баш мене чека, данас, које је већ.
ПРЕД ВРАТИМА
Само се спусти, не одговарај на ријечи
Које чујеш с било које стране,
Ријечи су у теби. непотребне,
Себе тражиш, не неког другог,
Одвојио си се од себе, на мајчиним
Грудима, изашао, све те је узело,
Подијелило, раздвојило, однијело,
Сада си сасвим изгубљен,
Главињаш кроз мочвару,
Плаши те прашума до бола,
Стално те нешто одвлачи даље,
Можда би било неког заклона,
Да си се задржао у пустари,
Није све сасвим голо нигдје,
Само да станеш, само да предахнеш,
Не може, постоји ту ритам и вријеме,
Осјећаш да негдје нешто откуцава,
Не лутај, не лутај, не лутај, куца,
Као да те раствара, још то нисам,
Тако звони, зар баш самоме себи
Све што дохватиш одузимаш,
Све што научиш, одбацујеш,
Има ли ово неке сврхе, реци,
Коме, ако не опет самоме себи,
Кад си већ стигао до тих врата,
Остарио, уморан, растворен,
Не смијеш их отворити, не још,
Сједиш тако цијелу вјечност,
Некога чекаш, некоме се надаш,
Који је и даље у теби, скривен.
ПРОЗОР
„fenêtre, très simple forme“
(прозоре, обличе скромни )
Р. М. Рилке
Прво ту није било ни мене ни зграде,
Само поток, јабланови, калдрма,
Ипак могу да гледам с истог мјеста
Гдје је сада прозор, велику раскрсницу,
И зграду преко обилазнице којим безброј
Аутомобила хита с једне на другу страну,
А зграда ми затвара некадашњи видик,
Гдје би ми се указала опет зграда,
Мало даља од ове, старија, окомита,
У коју улази младић, некадашњи ја,
И дјевојка које више нема, осим
У мом сјећању и погледу у прошлост,
Која је послије долазила и махала ми,
Док сам је чекао, тако живу и вјечну,
У годинама рата и мрака, мржње и смрти,
Прелазила је улицу на мјесту гдје бијаше
Дивна породична кућа, опет прије нас,
Да би је срушили да пусте аутомобиле,
И створе тек недавно кружни ток,
И мене на прозору, заробљеног видиком
На високу згаду преко пута, крај које бих
Сусретао још недавно у колицима
Младића, једва покретног, осмјехивао се
Читао моје књиге, питао шта сада пишем,
Нема га већ годинама, као ни госпође
Уз коју је псић трчкарао, обоје савршено
Његовани, упарени, из свог свијета,
Пролазили би, одмах иза подне,
Послије псић са млађом женом,
Више нема ни псића, ни тих жена,
Осим што зграду видим, сасвим рано,
Док на њој само један прозор свијетли,
Иза кога, свако јутро, за столом сједи
Човјек чију главу видим, рамена, бијелу
Мајицу, стално бијелу мајицу, и жену,
Што крпом изнутра, брзим потезима,
Брише стакло, и прозорске оквире,
Затим нестане, свјетло се угаси,
Само аутомобили јуре, безброј
Аутомобила у којима не видим никога,
Као што ни они не виде мене на прозору,
Који не отварам, не навлачим завјесе,
Гледам друго вријеме и другог себе
Још између себе и небеса, укипљен.
