Представа је изведена поводом три деценије од одласка са овог света велике српске песникиње Десанке Максимовић, која је и сама много пута наступала на Бранковом колу. Чувена је фотографија Слободана Милетића из 1972. године, на првом Бранковом колу – Десанка поред чувене чесме „Четири лава“ у Сремским Карловцима, са млазом воде на длану.
У улози Десанке, млада глумица се појавила пред ученицима шестог разреда, руковођеним наставницом српског језика Данијелом Николић. Ђачке очи нетремице су посматрале и упијале сваку реч надахнуте глумице. Потпуно се предавши улози Десанке, Даница је остварила креативни дијалог с ђацима асоцирајући тако да је и сама песникиња радила у просвети.
Адаптирајући ову представу намењену одраслима тако да буде потпуно адекватна и штавише врло корисна ђацима основношколског узраста, млада глумица причала је о Десанкином образовању и – учитељу, према којем (сумњало се) гајила је извесне симпатије. Тако је суптилно пружила млађаној публици простор да се идентификује с обзиром да су и сами у узрасту првих младалачких заљубљивања.
Даница Петровић анимирала је ђачку публику подсећајући их на личности из књижевне традиције које су на разне начине у спрези са Десанкиним ликом попут Бранка, Његоша, Исидоре, Михиза, као личности из историјско-културне баштине попут цара Душана Силног, са којим кореспондира кроз збирку „Тражим помиловање“.
У духу трагова из путописа, налазећи на глобусу испред себе (који је красио простор као редовни ђачки реквизит), Даница Петровић је говорила о Десанкиним путовањима, помињала и на глобусу проналазила и сâм Париз у којем је Десанка боравила.
Пренела је и васпитно-дидактичке и историјске поруке осврћући се на трагични догађај стрељања српских ђака у Крагујевцу током Другог светског рата од стране немачких војника који су вођени својом агресивном идеологијом донели смрт и у наше крајеве. Тај трагични догађај библијских размера опеван у Десанкиној „Крвавој бајци“, што је емотивно снажно деловало на малишане који су приближног узраста као и пострадали српски ученици, те су се многи стресли над ужасом који се пре осам деценија збио у срцу Србије.
Но, ипак, Десанкиним рефреничним и љупким речима: „Све је то живот“, враћала је драмска уметница осмех на лице ђака и веру у живот, у опстанак људи „на страшном месту“ балканском. Тако је мотивисала ђаке да се стоички постављају према недаћама које непредвидиви живот носи.
Врло надахнуто и наизуст, две ученице шестог разреда казивале су по једну песму Десанке Максимовић, „Срећа“ и „Стрепња“, показујући да и саме имају дар за евентуално бављење глумом или поезијом, дисциплинама које траже непрекидно испољавање талента за урођени дар.
И костимом и ликом, гестом и гласом, Даница Петровић дочарала је и на тренутак оживела Десанку Максимовић, што су ђаци наградили и громогласним аплаузом. Када су већ сва бића смртна, изузетна је моћ и привилегија уметности да отргне од заборава пролазног и трошног човека. Срећом, поезија правих песника оставља најдубљи траг у времену о ауторима вечних стихова. Међу ђацима је овог дана заиста корачала неумрла Десанка Максимовић, и они ће засигурно дуго памтити овај сусрет с младом глумицом Даницом Петровић. Верујемо да се и сама Десанка негде горе, изнад карловачких звона и облака, осмехнула измоливши помиловање и благоразумевање за сва жива, а најпре, за грешна људска бића.
Драгана Лисић
