Мисија монашка јесте одвајкада уз српски народ. И цркве и манастири су увек били уз народ, да буду сигурна лука за појединца у тешким временима која су преплавила нашу историју, где и на примеру Светог Саве и Стефана Немање спознајемо колико су саме суштине живљења и делања, и њихов смисао – плод који настаје из вере у Бога.
Сваки млади човек у богословији који се препусти вечном служењу Богу испред себе има пут свештенства или пут монаштва. И један и други су подједнако важни. Данас када се ствари смењују великом брзином и свака има ограничени рок трајања, евидентно је да једини спас душе и ума можемо пронаћи у разговору, то јест исповедању духовнику.
Нажалост, другачији ритам времена доноси сцену на којој је монаха све мање, што отвара питање: ,,Шта ће бити када не буде монаха?’’ Свети оци кажу – настаће страшни суд! Да би постао монах, човек мора поседовати енормне количине храбрости и воље да се препусти путу којим га Господ води. За сам крај професор Клеопа наводи да би монах требало да буде као најмириснији љиљан – бео у чистоти и велик у духовности.
Ненад Грујичић је захвалио архимнадриту Клеопи на надахнутој и потребној беседи на 52. Бранковом колу, као што су увек до сада у протеклих више од три деценије „Хришћанске теме“ давале посебан тон и духовну висину без премца. Поновио је да ове године Бранково коло протиче у знаку и 140. годишњице преноса земних остатака Бранка Радичевића. Поменуо је и Теодору Петровић Мајицу, чувену професорку Карловачке гимназије, чији је отац Јован Симеоновић Чокић заједно са Павлом Марковићем Адамовом био главни у акцији другог преноса Бранкових костију из Беча на Стражилово 1883. године. Водитељка је на самом крају несвакидашњег програма прочитала антологијску Бранкову песму „Молитва“, што је све скупа измамило громогласан и дуготрајан аплауз.
Ана Гојковић
