Песник наводи да је ова врста књижевних састанака добра како за младе (док слушају савремену поезију нешто за себе открију), тако и за самог песника (комуницирање са младима из другог угла може послужити као изврстан подстицај и добра иницијатива самом песнику).
Сама песма живи на свој начин, и треба да обухвата и туђи доживљај, а не само песников, и свакако да само читање песме од која долази до различитих људи треба да буде моменат где ће песма прекинути ,,пупчану врпцу’’ са песником. О томе је Милешев говорио – да је песма утолико добра уколико надилази самог аутора.
Посебну пажњу је привукла песма ,,Час анатомије’’ у изведби Дамира Малешева, а из Карановићеве ,,Тастатуре’’ која није карактеристична за његово писање. Сама збирка се може схватити као језички експеримент, одликован асоцијативним низом, где нема линеарног тока, док ,,Час анатомије“ представља растављање језика и песме, али и доживљаја телесности.
Велику игру има и сама интроспекција кроз телесност до самог духовног језика. У песми ,,Нестанак’’ се песник враћа у своје детињство које је провео у Сремским Карловцима, сећајући се Немице Жозефине која га је чувала док је био мали, памтећи страх који га је пратио и терао да се што више прибије уз Жозефину док га је чувала, али не треба изоставити ни ,,Разгледницу’’ која симболише различите духовне и душевне феномене, где кроз доживљај града сами схватамо да јесмо живи, али да зубом времена полако постајемо као слика на разгледници.
Инерпретације Војислава Карановића и његова специфична боја гласа отвориле су могућности да и сами за себе нешто пронађемо у његовим песмама. Програм су обележиле и изведбе споствених песама ученице Марије Проданов са песмом ,,Песников солилоквиј’’ и ученика Пера Блажића са песмом ,,Уколико’’, а касније и фантастична изведба Малешева, Медине Рамадани и Михаила, како Малешев наводи – рок поезије, песме ,,Додирни ме’’ групе Галија.
Ана Гојковић
