У десет часова, на стари споменик (1885) Бранков, истакнути песник, писац и уметник Божидар Мандић, добитник награде „Стражилово“ за укупно песничко, прозно и уметничко дело, положио је цвеће, прислужио свећу и рекао своју бранковску песму. Придружили су му се Перица Марков и Јована Кузманов. Из плаветнила на Фрушкој гори чули су се стихови: „Де си душо,/ де си рано,/ де си данче мио,/ де си сунце огрејано, де си досад био?“
Божидар Мандић (Нови Сад, 1952) посве је особена стваралачка личност на нашој културној сцени: песник, прозаиста и уметник, оснивач еколошко-уметничке комуне „Породица бистрих потока“. Објавио петнаест књига, организовао дванаест самосталних изложби и театарских представа. Мандић је аутор који ствара у загрљају са природом, далеко од урбаних привилегија и материјалистичке грабежљивости и интереса. Као младић, био је један од актера уметничке концептуалне сцене у Новом Саду где, у коначници, није видео излаз за своје идеје и животне пројекте. Као песник (и за децу) најбоље стихове написао је управо из искуства живота у шуми, у смени годишњих доба под небесима у селу Брезовица на планини Рудник, код Горњег Милановца. Појава Божидара Мандића на уметничкој позорници представља својеврсно „страно тело“ у организму бирократски устројеног система. Овај песник, књижевник и уметник на сваком кораку указује на суицидну путању наше цивилизације која не поштује једноставне законе природе, већ их напада и деструише у име корупције и новца. Импонују Мандићева духовна свестраност и радосна упорност у реализовању јединственог подухвата који из године у годину добија све већу снагу, смисао и значај представљајући значајну оставштину у српској култури. Мисија Божидара Мандића поседује креативни потенцијал и утицај на младе који тек ступају на песничку и уметничку сцену, то јест окрећу се конкретним животним путевима и решењима своје егзистенције. То је мисија заснована на великој поетичкој разлици и другачијем схватању концепта света и уметности у односу на доктрине тзв. естаблишмента са трулим компромисима и повластицама.
Силазећи низ Стражилово, чекао нас је програм „Ао, свете, мио и премио,/ Красно ли те Вишњи удесио“, код млађег Бранковог споменика (1974), рад Јована Солдатовића, тик уз чувени „Бранков чардак“ где долазе млади и старији да се надишу чистог ваздуха уз фрушкогорске цвркуте.
