Приједор, 8. септембар 2026.

Песничко вече за памћење у Галерији „Сретен Стојановић“ у Приједору

На 54. Књижевним сусретима на Козари, у Галерији „Сретен Стојановић“ у Приједору синоћ промовисана је књига Ненада Грујичића „Покривање куће“ из едиције „Овјенчани“ у којој се налазе неки од досадашњих добитника награде „Скендер Куленовић“.  Учеснике програма је најавила и поздравила Милица Вученовић, чланица Организационог одбора 54. Књижевних сусрета на Козари. Ову престижну награду Грујичић је добио 2005. године за књигу изабраних и нових песама „Светлост и звуци“ (Српска књижевна задруга, Београд, 2004). Нова књига садржи Грујичићеву поезију, приче, есеје, путописе, записе и интервјуе на, у едцији,  стандардних 350 страна.

Досадашњи аутори у едицији „Овјенчани“ су Бранко Ћопић, Васко Попа, Блаже Конески, Стеван Раичковић, Драгослав Михаиловић, Милован Данојлић, Љубомир Симовић, Драган Колунџија, Душан Ковачевић, Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић и Милосав Тешић.
На промоцији лепо опремљене књиге „Покривања куће“, осим аутора Ненада Грујичића, модератор је била проф. др Слађана Миленковић која је приредила књигу. Она је истакла особеност Грујичићеве поетике и разноврсност његовог књижевног опуса, његову стваралачку свестраност: „Ненад Грујичић припада оној реткој врсти песника чије име у савременој српској књижевности носи посебну тежину и препознатљиву духовну и поетску снагу.“ Затим је рекла да се у књизи налазе и две Грујичићеве поеме и песме за децу. Говорила је о Грујичићу и као врсном полемичару, познатом од раних његових књижевних дела. О овој књизи као такав пример може послужити есеј „О слободном и везаном стиху, и о још понечем“.
Кроз дијалог модератора проф. др Слађане Миленковић и аутора Ненада Грујичића текла је несвакидашња промоција књиге из едиције „Овјенчани“, која је трајала два сата и петнаест минута. Публика је као омађијана пратила и аплаузима награђивала песника који је пре више од пола века отишао из Приједора на студије у Нови Сад објавивши своје прве две књиге у Београду, трећу у Матици српској, а потом опет још десетак у престоници. Низали су се бројни наслови кроз деценије и достигли број око педесетак.
Грујичић је објаснио своју повезаност са Приједорчанином Сретеном Стојановићем, најпре кроз своју књигу есеја, огледа и критика „Плес у негвама“ (Просвета, Београд, 1997) на којој се, на корицама, налази фотографија скулптуре „Бацач камена“ Сретена Стојановића. Грујичић је ту скулптуру пронашао у галерији „Павла Бељанског“ у Новом Саду. За разлику од Мироновог „Бацача диска“ који лебди, Стојановићев бацач је чврсто везан за тло.
Затим је наш писац испричао да је 2013. године на позив РТС-а да представи пето издање своје књиге „Ојкача“ у предворју затекао изложбу посвећену Сретену Стојановићу након његовог вишедеценијског непостојања на јавној, медијској сцени Србије. Најупечатљивије место на изложби је имао велики радни Сретенов сто од дебеле храстовине са разним стварима, алатима и предметима из вајаревог од јавности заборављеног  атељеа.

Ненад Грујичић је замолио новинарку да прилог о петом издању „Ојкаче“ не раде напољу, већ баш овде уз сто, и на храстовом столу Сретена Стојановића. Нема сумње да је Сретен у детињству чуо ојкачу јер се, поред осталог, кућа породице Стојановић налазила, и налази, недалеко од православне цркве Свете Тројице у Приједору, око које се за Илиндан одржава народни збор, а ту се увек заметне старо козарско коло. И, тв-пролог је радосно снимљен и емитован са издањима „Ојкаче“ на храстовом столу великог српског вајара Сретена Стојановића.

Посебну позорност публике која је напунила чувену галерију „Сретен Стојановић“ привукло је Грујичићево казивање поезије напамет и измећу песама живо присећање кад су и како настајале, са изненадним његовим коментарима и дигресијама што обухватају богату епоху каријере и искуства.
На почетку је наизуст говорио своју култну песму „Недеља“, која слика оца док се припрема да оде на свадбу да пева, а притом и мајку која спрема и обиграва око оца – да му угоди: “ „Мати скаче, џеп пришива, марамицу меко свија,/ ћаћа виче: брже, брже, десна, лева, десна, лева,/ мајка кончић црн удева к’о питома кућна лија.“ Аплауз се проломио и пожелео искрену добродошлицу песнику у завичај.
Затим је Грујичић говорио своју такође познату песму „Сремски Карловци“ написану 1990. године, која говори о песниковој зачуђености над руинираним и запуштеним местом српске културе и духовности: „Које ли је ово место, Бог га спусти са небеса,/ што га нису окречили после ратног урнебеса./ Објашњења нека стоје, ко ће коме да верује,/ у Мушицком куца Бранко, а векови хује, хује.“ Опет се проломио аплауз, публика је осетила да ће се догодити вече за памћење.
У наставку програма, уз непрестане реминисценције и дијалог између модераторке Миленковић и песника Грујичића, публика је чула песме наизуст: „Крајина“, „Жижак“ (мајсторски сонет из истоименог венца) и сонет „Голуб и змија“. Родољубива, љубавна и духовна песме за велико задовољство публике. За љубавни сонет Грујичић је рекао да га је написао 1992. године и посвети у акростиху Марији Балковој. Сусрео је у Дунавској улици у Новом Саду тек избеглог (прогнаног) Душка Трифуновића из Сарајева. Душко је себе називао измаглицом. Сели су испред чувеног ресторана „Сечуан“. Душко је приметио да је Ненад нешто претерано сетан, боље рећи тужан. Питао је како може да помогне. Ненад је рекао – да чује једне нову песму. И рекао је напамет сонет који завршава стиховима. „Остај проливна посред мога лица,/ ја ћу са белегом летети ко тица.“ Душко је честитао и рекао: „Пати, пјесниче, и настави да пишеш.“ И збиља, из тог сонета настао је сонетни венац „Жижак“, а онда још два венца „Вихор“ и „Тајац“, који су сви заједно донели познату књигу „Пуста срећаа“ (Просвета, Београд, 1994).

По изласку књиге, није прошло ни седам дана, нападнута је из салијеријевских (некњижевних) разлога од стране двојице нахушканих тзв. постмодерних критичара у културним додацима „Политике“ и „Наше борбе“. Међутим, појавили су се контра-текстови, са позитивним судом, и књига је доживела друго издање. Добила тада јаку награду „Милан Ракић“ за књигу године, а ускоро појавило се и треће издање „Пусте среће“ у „Просвети“.

Опет су дуги аплаузи  били даривани песнику за сваку песму (није било празног хода), писцу који никад није заборавио свој завичај, који је стигао да и поред разноврсних светова, тема и мотива у свом стваралаштву, осветли и поднебље Крајине,  Козаре, Поткозарја, Приједора и Гомјенице. Попут Џојса и његовог Даблина, Боре Станковића и Врања, Грујичић је изградио аутентични литерарни свет саткан од аркадијских слика и фантазми које су наставиле да живе у поезији из књиге у књигу почевши још од његовог изузетно запаженог првенца „Матерњи језик“ (1978).
Кулминацију вечери изазвале су две Грујичићеве поеме у књизи објављеној у едицији „Овјенчани“, поеме „Козаро, сејо и прамајко“ и „Покривање куће“. Публика је без даха пратила шта се догађа на несвакидашњој  књижевној вечери. Грујичић је казивао најпре део поеме која у поднаслову има одредницу: „Речитатив о геноциду, слободи и забораву“. Присећајући се прича са кућног прага о стрицу Сретку Грујичићу, младом партизану који је изрешетан немачким рафалима, песник отвара песничку кажу о Козари, страдању српске деце и народа на овој чувеној планини, али и у бројним логорима на географском простору старе Југославије и Европе.

Песник поему уствари започиње чуђењем да неки песници на Мраковици читају своје песме о „шпагетама и глистама послије кише,/ о далеким океанима са крузерима,/ вискијем и доколичарима,/ о парфемисаним шетачима/ у надуваним престоницама Европе“,  стихове којима показују несвест где се то поете уствари налазе – на легендарној Мраковици.“ Грујичић у поеми каже: „Не заборавимо дјецу стријељану/ у сталцима и колијевкама/ под крошњама и крај плотова, набијену на бајонете и кôље,/ на летве и кочеве.// О, Боже, милостиви и једини,/ сапери са људскога чела гријех и зло,/ и просвијетли ум, чемер и јад на земљи/ од које смо, пролазни, саздани сви,/ у коју се враћамо тијелом и копамо.“
Песник Ненад Грујичић на промоцији казао је и ове стихове из поменуте поеме: „Стижу пљачкашки нагони/ из Првог и Другог свјетског рата/ да покоре наше душе и мишице, образ и част,/ да ударе жиг на наша чела и вратове,/ да отпишу наше претке и затамниче нам дјецу,/ под вражјим печатом све да исијеку,/ исциједе и сасуше до великог бола,/ а крвљу наших рана и модрица/ упишу своје име у окупаторски катастар.“  А на крају поеме која има двадесет делова, Грујичић је отпевао народни двостих са Козаре: „Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада.“ Проломио се опет дуг аплауз и осетило се у галерији да су многа срца са сузама и најежених руку пратила делове поеме „Козаро, сејо и прамајко“.

О овој поеми, поред осталих, Анђелко Анушић је написао: „Аутор поеме Козаро, сејо и прамајко, која изображава архетип, потенцира библијско, митско, косовско заветно, духовно, дозива, а заправо опевава Скендерову Стојанку мајку Кнежопољку, Очи Владимира Поповића, Горанову Јаму, Ћопићеву Петровачку цесту, Кадињачу Славка Вукосављевића, Десанкину Крваву бајку, Лалићево и Комненићево Опело мученицима у глинској цркви, поезију Драгана Колунџије, Бећковићева јеванђеља (по) ћеранима, Хвостанску земљу Даринке Јеврић.“

За сам крај досад неодржане и сасвим ретке промоције једног песника  на Књижевним сусретима на Козари, и другде, која је трајала сто тридесет пет минута, Ненад Грујичић је у свом завичају говорио поему „Покривање куће“ по којој је књига и добила назив у едицији „Овјенчани“. То је поема која предочава обичај покривања куће у Поткозарју, доноси обиље призора и слика са даровима крова у настајању, коначног покривања новог „шљемена“, те заметања старог козарског кола у натпевавању око немалтерисаних зидина куће (или унутар њих ако изненада падне киша) и обиља поткозарске хране и пића на брзо састављеним столовима: „Кућо моја багремова прућа/ попиће те баја до сванућа.“
Ојкачко коло  насликано је и оваквим призором: “ Из мутног заметка кола/ све бистрији и бистрији ројеви ријечи,/ ускачу Ољача и Дрљача/ за њима ко вјетар Јелача, Срнача и Сувача,/ тискају се Пувача, Ребрача и Кувача, не дају се задихани Ујача и Гарача, тече лијек завичаја, / расте медна пјеванија, / лизне голи живот ко поскок на јари.“ Раритет ове песничко-уметничке творевине је у томе што Грујичић на појединим местима аутентично отпева народне ојкаче дочаравајћи две групе које се довитљиво и громко натпевавају у колу. Тако је вече завршено отпеваним двостихом: „Ситно пјевам далеко се чује,/ има л ико да ми се радује.“

Проломио се опет, али досад најдужи аплауз, као позоришни, френетичан, дланови нису престајали са одушевљеним лицима људи да награђују свог човека, Ненада Грујичића из Поткозарја и Гомјенице, који је локалну димензију завичаја уздигао на пиједестал, на највиши ниво универзалног доживљаја песничког дела. Остаје да се памти једно књижевно вече у галерији „Сретен Стојановић“ на 54. Књижевним вечетима на Козари.

                                                                                                                                                                           М. Борић