Рајко Петров Ного био је укорењен у боемски мит, али са култивисаним занатским алатима за кроћење те чудотворне напасти. У његовој поезији струји магма традиције, злато очевине са косовском легендом, неизбежна светлост музике у матерњем језику и праоснови певања. Почев од социјалних увида у позицију песника што се мрзне на свету и међу људима, преко хајдучког кредибилитета у српском духу и понашању, зазивању и љубљењу слободе, непокорности и бунту, па све до недреманог ока и свести о човековом удесу без Бога, Ного је песник који је примордијални заметак своје поезије изградио на поверењу у гусларски десетерац као парадигму супериорне слепачке песничке моћи српскога језика.
Колико је давао значај поезији, и самој песми, у књижевном смислу, говори, поред осталог, и то што је често на Стражилову и у Сремским Карловцима (једном и на заједничком наступу у Бенковцу), пре него ли ће наизуст, на себи својствен начин, изговорити сонет Привиђења, рекао: „А сада ћу вам казати један роман.“ Песму (сонет) је узимао као сублимисани роман, као пнеуматском силом стешњену фабулу детињства са остатком живота у царској светској форми од свега четрнаест стихова.
Рајко Петров Ного значајан је песник и по томе што је снажно утицао на друге. Многи песници су преузимали његов начин певања и ковали сопствену поетику до голог епигонства. Тек ретки отели су се утицају свога узора и наставили сопственим путем, али и даље у суптилном одсјају Рајкове поетике.
Кад Ного наизуст говори своје песме, то сија сунце српскога песничког господства, свака реч се озлаћује лахором даха и светлуца формирана у дневној опстојности чина, у дубини и значењу сваке честице матерњега језика у времену. Говор је то скупо плаћен животом из ране младости која, освештена, није престала да пулсира у целокупном процесу стварања и развоја овога песника.
Рајко Петров Ного, гле, два пута је свечано отворио Бранково коло: 1974. и 1992. године. То дивно чудо једино се још догодило Бошку Петровићу и Матији Бећковићу. Тачно пре три деценије, на свечаном отварању 21. Бранковог кола, у петак, 11 септембра, 1992. године, у најстаријој српској, Карловачкој гимназији (у којој се Алексије Радичевић школовао од1835. до 1841. године), Ного је надахнуто раскрилио венац својих мисли о Бранку, као да пише поему. Беседа носи наслов „Логос и хаос“. Већ у првим реченицама песник је објаснио: „Када су наши стари у колу заиграли, обредну снагу су са кружне линије пренијели на оно око чега су колали. И обрнуто. Унутар круга је логос — изван кола је хаос, рекли би философи.“
Настанивши се у Београду 1982. године, Ного ће поред осталих, људикати и са Михизом који је изговорио реченицу: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ На свечаном отварању 19. Бранковога кола, Ного ће то потанко објаснити:
„Бранко је био омађијан устаничким младим веком. Вијеком у коме је грануло сунце слободе. Ђорђе дође, сунце грану/ А Србији дан освану. А кад Србији гране, увијек свитка упријеко и у свим нашим крајинама. Загрцнут од вијека у који су провалиле свакојаке, у турском ропству затомљене наде и енергије, Бранко у коло позива витезове, змајеве и соколове из свих српских крајева — Све од мора Јадранскога/ И од града тог Белога/ Све од оног Дренопоља / Што с отеже мору Црну — не бркајући, као што то многи и данас чине, промјенљива покрајинска имена са непромјењивим презименом националним.“
Дабоме, у својој беседи Ного није заборавио ни српско Косово на које је Бранко желео отићи и епос написати, али му се већ увелико болном та велика жеља није остварила: „Жедан вина и дјевојака, а гладан количина — како би рекла Исидора Секулић — млади луди Бранко је у своје ђачко коло, поред савременика призвао и славне претке. Летећи мишљу уназад, и кроз простор и у вријеме, Бранко се неумитно опсјетио на Косову гроба — Угледо се један на другога/ Попадао један код другога — јер је Косово устанком васкрснуло.
Беседа на свечаном отварању 21. Бранковог кола остала је у сећању и кроз ове речи Рајка Петрова Нога: „У Бранковоме колу преци играју с потомцима. И премда се игра под теретом историје и широм нашег поскитаног земљописа, у Бранковом колу корак је враголаст и лак, јер је и хоризонт отворен. Као и иначе у Бранковој поезији, и овдје је тајна његовога дара у оном амалгаму туге и ведрине, у јединственој еуфонији коју је већ у младићству осјенчила мисао на рану смрт. У Ђачком растанку већ се чује Кад млидијах умрети, и можда је стога Бранково коло онако разиграно. И на крају, зашто је све ово требало рећи. Па зато, браћо, што смо много лагали. Што је Бранково коло деценијама било званично, и што се у њ хватало и кусо и репато. Гдје се до јуче, у лјепљивоме загрљају, притворно страсно орило кривотворено Бранково коло, данас се окреће и суче крваво, крвно коло.“ Биле су то речи пред почетак распада СФРЈ Југославије, који се одигравао пред очима света и свих нас.
Рајко Петров Ного био је чест и привилеговани гост Бранковога кола од самога почетка. Доносио је лирско-епски значај великој песничкој манифестацији. Додавао је светлост културном догађају умивеном лепотом српског Парнаса – Стражилова и српског Сиона – Сремских Карловаца. Остају бројне успомене и омаглице, еглени и људикања (волео је Бранка звати најпре Алексијем), боемске анегдоте и интелектуални разбори с побратимским осмехом и слатком душом, огрченом.
На фотографији из архива Бранковога кола: Рајко Петров Ного на гробу Бранка Радичевића, Стражилово, 10. септембар 1991.
