Сачувао је, за оне којима су драже – и за тога никога не треба кривити – анегдоте и догађања, живо сећање на Марошевића Милисав Крсмановић у Мојим испадима, ретко доступним, али зато награђујућим онима што се не уплаше да пођу за овом фонтаном вечите младости, и вечитог немира живљења. У њој се говори и о ноћима које никада нећемо проживети, о Песничким новинама које је и Марошевић уређивао, о немаштини у свету у коме се имало највише да да.

Песништва, пак, што се тиче – Марошевић није оставио много. Не више од Disa или Ракића, и у данас тешко доступним књигама. Оловке за вечеру и Свакодневне баладе. А прва је његова књига међу најлепшим ресемантизацијама стварносне напорности, и вероватно међу најнежнијим душевностима (не)помиреним са цивилизацијом – њеним похромима и челицима – светом у ком „дјеца су мајку појела“. Неодлучен у потпуности између везаног и слободног стиха, Марошевић је ипак најмање о-ствар-ен тамо где говори о о-ствар-ивањима, односно – ту је најуспелији. Може ли се другачије мислити о песнику који за оловке пише: да су „за кричаве домове гавранових рана / […] и луђачке кошуље за комотне умове / савезник мрава у глави“, чији прсти „пате од писмености“, чија „мисао је слаба обрана од смрти“?

Пред доласком „металног народа“, нових „разумаца“ који ће о нама знати само на основу „говора крома“, и увидети да нисмо знали очувати „љепоте храм“, Амбро Марошевић је седео и записивао „име планети на груди“. У времену без вјетрова, „у недостатку праведника“, знао је: „Звијезде се не могу спријечити / Кроз очи пјесми да дођу“. Оне нису бежале од њега, попут Disoвих, нису „шуштале“, трепериле, ромориле и жубориле – звезде су Марошевићеве чекале на небу за које се држао зубима, а песме пишући „свима који имају кичму“, за човека коме поручује: „Буди груби будитељ свијести / Буди далек послушности“.

Најлепшу је можда песму у првој књизи оставио за крај, испод наслова „Ријечи ми пошаљи“. Телеграм очев, „АМБРО САДА НЕМА ВИШЕ / ЈЕР САМ ДРВА КУПИО“, иницијатор је можда најпотресније исповести, различне од оне Јесењинове широкости у исповестима мајци и сестри. Марошевић није постао највећи песник своје земље, нити песник села – ни града; он је вечити одлазник, који оцу доживљавање света не може да речима дочара, а који из очевих жуљева чита много више него што би му овај икада и написао. Са једне стране нужност дрва за зиму, са друге вечерање оловака – стварност је између које је Амбро Марошевић разапео судбину савременог интелектуалца који није могао да у потпуности објасни потребу за (сопственим) песништвом у времену које је у свему оскудевало сем у садржајима Пандорине музичке кутије. Тада Марошевић поручује оцу: „Оче, ако би душу запалили / цијели свијет би огријали“, и придружује се Брани Петровићу, који пева: „Буди ватра на ливади коју деца ложе“ или „Када гори човек / цео свет се греје“.

Амбро Марошевић је био видовити песник. Гледао је и певао очима, оним погледом који је свакодневцу непознат, чији живот истапају звезде што их је записивао, из њих ишчитавајући шта је то писано човеку. Лишен помодности и позе, ослобођен форме и песничке школе, Марошевић за своје звезде није бирао средства, и у том га је непристанку на пуко трајање престало. Са његовим одласком, наговештено је оно што је знано, али са чиме се човек не мири, и на шта не пристаје – песници одлазе у вечност, а вечно остају вечности у песми. Звезде се гасе и хладе, а светлост још увек путује. Пред песницима попут Амбре Марошевића, и оних дивних имена са којима је преписао бесмртност из трагичности људског постојања, мора се човек стати да запита, таман и да не промени мишљење – има ли смисла песништво уколико није попут њиховог?