Бранко је, као и Стерија и Црњански, почео писати стихове на латинском, са чим је почело и моје школовање, али су они, нажалост у нашој вечитој небризи, а и неприликама, изгубљени. Они су тада учили латинску формулу “orator fit poeta nascitur”, да се говорник постаје, али да се песник рађа и то се није променило до данас. Међутим, по мом сазнању, међу хиљадама уметника у свету током неколико хиљада година, издваја се неколико уметника друкчијих и важнијих од осталих. Као што римска поезија не може без Овидија, аустријска музика без Моцарта, тако ни српска поезија не може без Бранка Радичевића. Око нове ере, сâм је Овидије записао „quod temtabam scribere versus erat”, „све што бих покушао да напишем испало би стих“, чега се држао чак и у тешком изгнанству. Није га случајно Данте стављао у ред са Хомером, од кога је по Платоновим речима учила цела Хелада.
Иако није био мајстор речи, Моцарт је био творац божанствене музичке уметности, за коју легенда каже да га је због туђе љубоморе коштала живота у 35. години. За Бранка се није случајно српски народ потрудио да му кости не остану у туђини, у Бечу, него да се испод његовог величанственог споменика на Стражилову од прилога из свих српских крајева до данас вије Бранково коло, за које се надам да ће нас све надживети и наставити да шири племениту и благородну његову душу и најмлађим нараштајима.
Иако бих желела, нисам у могућности да одужим своја сећања на Карловце и Бранка о којима смо Иван Гађански и ја говорили и у атинској фондацији Парнас и код професора Алберта Лорда на Харварду у Бостону, где је он наставио делатности Милмана Парија, а обојица су се дивила српској епској народној поезији и чудесној правдољубивости српског народа, јер у целој писаној традицији постоје само речи Мајке Јевросиме сину Краљевићу Марку да не суди „ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога“.
Све су то елементи које је упио и Бранко за свога кратког живота од свега 29 година и чувао дивно сећање на лепоту Карловаца у оној сивој бечкој уличици где је кратко боравио.
У данашње време, кад се због нечега истина потцењује, иако је за Платона она била најважнија философија наспрам лажи, и многа се покољења диче цитатом с неког сајма да је истина само трик, „die Wahrheit ist nur ein Trick”, поклоници Бранковог предања и божанског уметничког дара унапређују истину у сваком погледу и заслужују дивљење.
Нисам у могућности да вас подсећам на свој рад и основно схватање да је „античко наслеђе – темељ модерне цивилизације“. То су рекли и други пре мене, на пример председник Француске Републике Жискар д’Eстен, тврдећи да је „Европа без Грчке као дете без крштенице“. А српско средњовековно сликарско и епско наслеђе управо је део те крштенице, чиме можемо само да се поносимо.
Част ми је, радост и задовољство да примим данашњу Велику повељу Бранковог кола из града мога детињства и целе биографије.
Ксенија Марицки Гађански
(Прочитано 28. марта, на 195. рођендан Бранка Радичевића, у Карловачкој гимназији, при ручењу „Велике повеље Бранковога кола“ на Свечаном затварању „Пролећних Бранкових дана 2019“)
