Уручујући награду Будимиру Дубаку, а са „Статутетом Бранка Радичевића“ у рукама, Ненад Грујичић, председник Бранковог кола, истакао је значај међународне награде са именом Бранка Радичевића, великог песника српског и европског романтизма: „Са зрелим гроздом песничких имена досадашњих светских лауреата, а у сусрет Европској престоници културе у Новом Саду и Сремским карловцима 2021. године, наново се буди и отвара стара идеја Бранковога кола, потекла од вајара Јована Солдатовића, да се од подножја до врха Стражилова подигне „Алеја песника“ која би обухватала светске, европске и наше песнике. На сваких педесетак метара до врха Стражилова, до споменика Бранку подигнутог 1885. године, два лета после чувеног преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово“, биле би постављене бисте иностраних и наших песника, уз клупе са кратким биографијама и антологијским стиховима. Бисте европских песника било би веома једноставно добити и урадити уз помоћ амбасада Русије, Немачке, Италије, Пољске,  Француске, Мађарске,  Румуније, Потугалије, Шпаније и других, те бисмо тако дошли до Пушкина, Гетеа, Петрарке, Мицкјевича, Бодлера, Петефија, Еминескуа, Фернанда Песое, Лопе де Веге и других. А из нашег балканског миљеа лако бисмо поставили и бисте Његоша, Лазе, Змаја, Диса, Дучића, Ујевића, Црњанског, Десанке, Антића и других. То би био подухват који би, за разлику од једнократних пројеката налик пени од сапунице, остао за сва времена новим генерацијама које у великом броју из свих крајева и дан-данас походе, и још би више походиле Бранково Стражилово као српски Парнас.“

Примајући високу међународну награду са именом Бранка Радичевића, нови лауреат Будимир Дубак је поред осталога рекао: „Бранко је имао посебан однос према Црној Гори, као свом празавичају. У пјесми Пут описује стварање свијета, кад из Божје вреће испадоше брда свеколика, / Начини се једина гомила, / Начини се она српска дика, / Дика српска, Црна Гора мила.  Па наставља своју апотеозу: Црна Горо, поносито стење, / Круне српске ти драго камење, / Успомено пребелога данка, / Ког се сећа Србин као санка! / … Јера овде послије Косова / Сунце српско грануло изнова. Као што видимо, код Бранка контраст између Косова, гдје је српска слава угашена и Црне Горе, у којој је грануло изнова на Косову српско сунце, тако се тај контраст показује и у Прогласу Београдског одбора за пренос Бранкових посмртних остатака, из Беча на Стражилово, 1883. године. У њему пише: Његуш је сретнији од Бранка, јер његове кости почивају на врху поноситог Ловћена, одакле се далеко унаоколо виде српске земље. Бранко лежи у Бечу, далеко од Стражилова, далеко од Фрушке горе, врела поезије његове. Али, срећа је промјенљива. Његош се после смрти седам пута селио. Гроб су му рушили Аустријанци, Италијани и наши комунисти, да би га најзад заточили у оном црном зиндану на Ловћену. Тако највећи српски пјесник и митрополит црногорски као сужањ борави у тамници, без крсног обиљежја. А Бранко је тридесет година после смрти дочекао да се врати на станиште муза, како назива Стражилово у пјесми Опроштај од Карловаца.“

У данашњем свечаном програму учествовали су хорови Карловачке гимназије и Карловачке богословије „Свети Арсеније Сремац“, који су уз диригентско вођење Иване Пуношевац, на узвишен начин извели чувену „Химну карловачких ђака“ и „Српкињу“ Исидора Бајића.  Талентована млада драмска уметница Даница Петровић надахнуто је говорила антологијску Бранкову песму „Укор“ дочаравајући целој свечаности тон присуства самога песника. Оперска уметница Силвиа Минеа, у клавирској пратњи Маје Грујић, понесено отпевала је композицију Станислава Биничког „Кад ја виђех очи твоје“ дајући целом амбијенту чаролију особене  музичке лепоте. У славу поезије, Сремских Карловаца, Стражилова, Бранка и новог лауреата, наступили су песници разних генерација: Драгослав Павлов, Милош Јанковић, Јулија Капорњаи и други. У најстаријој српској гимназији, у свечаној сали која увек и наново надахњује, програм је опуштено и одговорно водила дугогодишња сарадница Бранковога кола Татјана Миражић.