У крошњама Стражилова, дан је био прелеп, сунчан – као да је небо довикнуло Бранковцима: „Изволите, драги песници, сунце је ваше!“ Сви расположени, надахнути, а публика бројна, аплаузима награђивала сваку песму и сваког песника. Осећало се на лицима да сви желе живот, стваралаштво и љубав, да је превише медијског притиска о пандемији.
И, мало где осећао би се човек заштићеније и слободније него на Стражилову. Да, поезија даје све ово, сву лепоту коју је овај дан подарио. Поезија и Стражилово немају премца у времену. Све застарева и нестаје, а добра, антологијска песма остаје. Било је привилегија чути данас младе песнике, и старије који немају година, оне који су рођени да буду песници. Све се уједначило, обоготворило, певао је свачији таленат без зазора, пуним плућима, у славу вечито младог Бранка Радичевића.
