„СТРАЖИЛОВЦИ“ РАУСАВЉЕВИЋ И ЋОСИЋ НА МИНИ-ТУРНЕЈИ

Талентовани млади песници Бранковога кола, Никола Раусављевић и Милан Ћосић, наступили су у једном дану на два места, у Пригревици и Стапару, код Сомбора. Петог априла 2019. године, представљена је њихова заједничка првеначка књига песама „Кад ухватим тишину“ у издању Бранковог кола, за коју су пре две године добили престижну награду „Стражилово“.

О књизи је говорио Ненад Грујичић који је, у јединствености њиховога песничког побратимства на нашој културној сцени, истакао судбинску комплементарност двеју поетика, без обзира на нијансиране разлике у стилско-језичком изразу и атмосфери песама. Оба су изданци стражиловске линије певања са израженим валерима боемског расположења и доживљаја света. Отуда у њиховим песмама мотиви сете и пролазности, кафане и возова, фаталности и крика, бунта и правдољубља, пропалих и нових љубави, амбивалентних емоција у привиду великих заноса, сталном надгорњавању ероса и танатоса.

Као такви, уочљиво се разликују од преовлађујуће помодности поезије „тихог геста“. С друге стране – и Ћосић и Раусављевић, граде, углавном, песме са „главом и репом“, као целовите лирске приче без хистеричне калеидоскопске разуђености и размрвљености језичког материјала који би требало, по неким поетичким концепцијама, да непрестано указује на разбијену слику света. Потреба за аутентичним приказивањем живота уроњеног у „оно мало душе“, чини ове песнике плодотворним настављачима и градитељима стеченог, далеко од вештачког и деструктивног, по сваку цену, поимања традиције.

Краси их способност да подједнако успешно пишу слободан и везан стих, што шири лепезу раскошнијег досезања матерње мелодије језика, то јест откривања метричко-музичких могућности стиха у тзв. везаним облицима и формама. У градацији доживљаја њиховог представљања заинтересованој публици, нарочито у Стапару (одакле потичу угледни књижевници Бошко Ивков и Мирослав Јосић Вишњић), придружила се и млада Јована Крстић која је заједно са Николом учествовала у надахнутој интепретацији Миланове песме „Некад смо чекали возове“. Као врсни казивачи поезије и рецитатори, успели су да привуку пажњу публике и измаме дуге аплаузе за сваку изговорену песму.

Грујичић је показао безрезервну подршку овим даровитим младим песницима и уметницима, и нагласио да су стално отворена врата Бранковог кола за њихове нове рукописе, наступе и предлоге. Као израз снажно испољеног „побратимства лица у свемиру“, где поезија не познаје хронолоше диспропорције и не придаје значај разлици у земним годинама, Грујичић је на двема промоцијама, казао по једну своју песму („Недеља“ и „Коринђаши“) као још један облик конкретне подршке младим песницима. Потом је указао је на њихов дар за дар у јавном простору, способност да на леђима успешно носе сопствени крст талента у разноврсним искушењима и препрекама, на храброст и агилност, резултате и успех у заснивању сопствених пројеката и акција, међу којима се истиче, пре свега, већ увелико позната рецитаторско-музичка дружина „Међу нама“, али и „Нофек“, две године заредом успешно реализован фестивал књиге на Спенсу у Новом Саду.

По завршетку промоција у Пригревици и Стапару, озарена публика је искрено желела да купи књигу „Кад ухватим тишину“ са посветом и потписом аутора, неки су узели и по два примерка(!). Договорен је наступ и у Сомбору и – као дружина „Међу нама“ – поново у Стапару.