Песникиња Милица Миленковић проналази у завичајном миљеу значајан облик културног и духовног наслеђа конкретизован у волшебно откривеним пергаменатима, то јест Сврљишким одломцима јеванђења у једној локалној цркви пре једног и по века, а који су преписани (записани) пре непуних седам и по столећа. То постаје стваралачки предложак за књигу поезије „Испоснице“ Милице Миленковић, која је сачињена је из два сонетна венца, „Откровења са белине“ и „Војсилово откровење“, а између којих се налази циклус од пет односно шест творевина у слободном стиху, „Војсилов монолог“.

Овде се сусрећемо са венцима-поемама исписаним у мешовитом метру са веома шареноликим, каткад и окрњеним римама, то јест унапред задатој шеми римаријума у којем најчешће откривамо такозвани Шекспиров сонет.Назив књиге, „Испоснице“,  упућује на ћелије у манастиру, то јест – монашке пећине, на молитву и исихастичко созерцавање. На симболичкој равни, пак,  испоснице су саме песме, сонети, венци, строфе и риме.

Милица Миленковић пише у мушком лицу.  Наилазимо на стихове, који имају снагу богумилских натписа на стећцима: Чтујем: душа бди, а тело спава,/ будући да сам и сâм земља и трава. Неминовност људске пролазности испод звезда изражава се најпотпуније песничким језиком, поготово ако је духовне (религиозне) природе: Онај који молитвом слова иште благослове/ безимено предаје вечности стихове ове.

Ова поезија, за даље духовно усавршавање, истовремено је раскршће и путоказ сваком знатижељном читаоцу, али и самој песникињи и њеном већ увелико доказаном  таленту и подвигу. Нема сумње, Милица Миленковић написала је несвакидашњу књигу којом оставља неизбрисив траг о своме послању у матерњем језику.