Ко не игра шах, заиста пуно губи, напросто је у некој врсти хендикепа, духовно сиромашнији на овоме свету. Та стара, мистична, непознатог корена, савршена игра, борба белих и црних фигура, надгорњавања добра и зла, ероса и танатоса, представља неисцрпно богатство и за песничку машту, имагинацију и интелигенцију. Кажу да човек није измислио шах него га открио, затекао од неке друге цивилизације која нам се тиме јавила и оставила космичку поруку – за бескрајно распетљавање Тајне.
Шаху ништа нису могли ни компјутери, ни нове технологије, потпуно им се прилагодио, односно, надишао их својом супериорном једноставнишћу са безброј комбинација и нијанси људског ума. Остао је независан и свој, показало се да више даје него што узима. Још је Аристотел у она давна времена написао Александру Македонском: „Видим да стално путујеш, а када си усамљен, када се осетиш туђином, играј шах, јер ће те он развеселити и бити саветником у ратним подухватима.“
М. Борић
















