***
О награђеној књизи говорио је млади песник Данило Јовановић, прошлогодишњи добитник награде „Стражилово“, ђак генерације Карловачке гимназије. Доносимо његов текст „Испричати себи – обред вредан „Стражилова“ у целости:
„Кроз читање, писање, стваралачко и конзументско искуство и усавршавање свих својих чула, дође моменат када аутор напросто мора напустити оквире земаљског, па и космичког, дати се у нешто метафизичко, квантно, необјашњиво, мора да открије и опева четврту димензију која је људима необјашњива, да нас подсети ко смо и одакле долазимо, куда идемо и где се враћамо. Песникиња Слађана Миленковић је у својој седмој песничкој књизи, Испричај себи, задала озбиљан задатак свакоме ко жели да се убудуће дотакне тематике словенске митологије, ритуала, обреда, природе, раста, живота, смрти, који су суштински само део једног великог космичког циклуса, точка који се окреће непрекидно.
Но, шта би се десило када би нека виша сила окренула тај точак у другом правцу? Немогуће је посматрати овакву поетику линеарно, у нама знаним оквирима. Како бисмо стварно опипали ткање универзума, можда морамо да ходамо унатрашке. Да не живимо онако како смо навикли, да будемо ми, а опет не ми, као што нам ауторка сугерише. Једно овако стилски и тематски комплексно дело захтева анализу са различитих страна. Са почетка (тј. са краја), песма Видимо се. Порука – Видимо се сутра. Форматирање текста одмах привлачи пажњу. Циклус – Спавачи у сенци света. Је ли ово поздрав за лаку ноћ, или сазнајемо да смо у успаваном стању, широм затворених очију? Ходамо унатрашке даље. Спавамо у сенци света, несвесни да ће нам Барут пролећа испалити хитац који ће нас својим одјеком све пробудити. Кратке, а моћне слике, распрострањене кроз простор и време, буђење од кога схватимо да ништа више није као пре. Изражен принцип женствености, самосталности, самоспознаје нам све више и више отвара очи, баш у правом тренутку, када долазимо до централног, насловног циклуса ове збирке. Са њоме не можемо поступати као са остатком књиге. Њој морамо прићи од почетка, лицем у лице, да кроз обред снова погледамо у огледало и сетимо се свега што смо заборавили. Све делује као неки велики ритуал, са висинским припремама спуштања у Нав, ослушкивањем Велесовог шапата, примањем Ладиног праха, па се мора чак и покиснути под Мокошиним кишама. Тек смо онда спремни за читав низ елементалних обреда у које нас ауторка уводи, у којима добијамо и губимо себе истовремено, у којима нисмо више исти. Овде је највећи сукоб мушког и женског принципа, скривен у елементима, у божанствима, у природи, камењу, ватри, а сами принципи постају, у крајњој линији, неважни пред величанственошћу космичких, животворних сила.
Ритуал се завршава, љубичасто је процветало у нама кроз сва четири годишња доба, поново пролеће пуца у оку урагана ове књиге, а ми се враћамо обичном, линеарном начину читања. Подебљане речи и реченице, суптилне поруке које су остале у сваком кораку ритуала, откривају нам суштину процеса сједињења са свиме, остављају нас са питањима која нас коренски мењају. И онда на крају – Видимо се сутра. Видимо се сутра, и сваког дана. Видимо се у вечности, са неке светлије стране космоса, видимо се у светлости која је у нама самима.“
