Ниједан песник, нити глумац, није говорио поезију као Љуба Симовић. Тако је  казивао своје песме да свака реч буде изречена са истом пажњом и обликовном лепотом. Нема мање битне речи када песник изговара своју поезију, све су од исте важности и позлате. Било је у томе неке несвакидашње концентрације и оне дисциплине гласног читања какву тражи јавно изговорена песничка реч. Као да се обраћао својим најближима, али и странцима што уче српски језик, тако је то посвећено и одговорно чинио – да се све прими и остане урезано.

А онда у свему томе, била је очигледна и некаква само његова, симовићевска жица звучања поезије, речи и риме. Да, личило је то на свети чин објаве песничке речи  међу људима а наспрам обичног говора и дневне артикулације гласова. Напросто, тај молитвени чтец поезије који нам се обраћао био је уствари елементарни песник,  институција оличена у једном једином духовном бићу. Било је ту и песниковог водитељског и уредничког искуства у редакцији културе Радио Београда, што му беше целоживотно радно искуство. И ту је изоштрио своју вештину, довео до савршенства на плану оригиналног казивања и духовне скупоће поезије.

Љубомир Симовић беше нам драг и непоновљив гост у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Сва његова гостовања била су упечатљива, али можда најважније учествовање беше на 22. Бранковом колу 10. септембра 1993. године када је својом беседом у Карловачкој гимназији свечано отворио чувену песничку манифестацију у част вечито младог Бранка Радичевића. Тог Бранковог кола обележавали смо 140. годишњицу смрти Алексија Радичевића и 110. годишњицу преноса његових земних остатака из Беча на Стражилово.

У препуној сали најстарије српске гимназије, у директном телевизијском преносу, тог незаборавног септембарског дана пре тридесет две године у Сремским Карловцима, Љубомир Симовић је поред осталога рекао: „У Сремске Карловце сам први пут дошао, и на Стражилово се попео, у јесен 1953. године, као ђак, о стогодишњици смрти Бранка Радичевића. Чини ми се да нисам ни трепнуо, а 100. годишњица се претворила у 140. годишњицу. Током ових четдесет година, штошта се променило: и у овом сусрету, и у овој земљи и народу, и у нама самима. Али је узбуђење, с којим и данас улазим у Сремске Карловце, исто онако велико као што је било оне септембарске или октобарске поноћи, када сам из воза сишао под фењерима обасјане липе на карловачкој станици.“

А онда свестан повода и амбијента, Симовић је додао: „Ми у Сремске Карловце и на Стражилово не долазимо сваке јесени зато да удахнемо живот неком по навици негованом култу, него долазимо да се причестимо енергијом Бранковог песништва. Обраћајући вам се данас, покушавам да на месту на коме сам седео пре четрдесет година препознам неког будућег наследника Бранковог завештања, који ће, стојећи кроз четрдесет година овде где сад ја стојим, покушати да нађе међу онима којима се буде обраћао, и сâм препозна, песника коме ће то завештање пренети.“ Симовићево дивљење поезији, Бранку, Сремским Карловцима и Стражилову чинило га је оним корифејем српског песништва и културе, који припада тој несвакидашњој духовној лози нашег народа.

Познавао сам веома добро Љубу Симовића и мимо Бранковог круга српског Сиона и српског Парнаса, те више пута наступао с њим негде другде, на широким српским песничким путовањима. Остао ми је у сећању заједнички наступ пре четврт века на „Књижевним сусретима на Козари“ – 2000. године у лепом приједорском позоришту. То је град где сам провео незаборавне дане основног и средњошколског образовања, и на том песничком сусрету говорио сам песму „Каца“ која је заинтересовала Љубу. Он је те године добио награду „Козара“, која ће убрзо вратити име Скендера Куленовића у своје окриље. А у своју „Антологију српске поезије“ која обухвата период од 1847 до 2000. године, Љубомиру Симовићу сам пуног срца дао заслужено високо место са његовим песама за сва времена у лепоти српскога језика.

Без ду­хов­не ди­мен­зи­је, Симовићева по­е­зи­ја би­ла би у на­ту­ра­ли­стич­кој пред­ста­ви све­та, те јој призив хри­шћанског зна­ме­ња да­је сна­жан ду­хов­ни об­лик им­пле­мен­та­ци­је у го­ли жи­вот. „Де­сет обра­ћа­ња Бо­го­ро­ди­ци Тро­је­ру­чи­ци“ пред­ста­вља­ју јед­ну од најоригиналнијих  ду­хов­них песама у срп­ском је­зи­ку. Песник разноврсних пе­снич­ких по­сту­па­ка у сло­бод­ном и римованом сти­ху, без парнасовске строгости у употреби метра, до­при­нео је ре­ла­ти­ви­за­ци­ји поједи­них етаблираних фор­ми и об­ли­ка, али и те­ма ко­је су би­ле предодре­ђе­не за пе­снич­ки го­вор. На­пи­са­на или из­го­во­ре­на, ћу­та­на или пе­ва­на, пе­снич­ка реч је све­тлост живога ду­ха. У епи­фа­ниј­ском бле­ску пе­сме, ре­чи се бр­зи­ном све­тло­сти  ве­жу у ни­зо­ве сли­ка ко­је ни­су од ово­га све­та, али му при­па­да­ју.

Љу­бо­мир Си­мо­вић пе­сник је ду­бо­ко ве­зан за срп­ску исто­ри­ју, за ње­не ам­би­ва­лент­не ја­зо­ве и стал­не су­ко­бе бра­та с бра­том. Иде­о­ло­шко-политичко ре­ме­ње оп­те­ре­ти­ло је леђа на­ма­гар­че­ног срп­ског на­рода у неколи­ко ра­то­ва прошлога века. Из та­квих рас­це­па и не­сре­ћа, Си­мо­вић је црпео ма­те­ри­јал за своју по­е­зи­ју („Ис­точ­ни­це“), али и за своје јавне наступе, интервјуе и друге текстове о актуелном времену. Не заборавимо његове стихове: „Доћи ће време кад нам неће дати/ озеблим на сунце, на пијаце и улице./ Доћи ће време кад ћемо бежати/ у кртичњаке и земунице.“