Грујичић је говорио о значају континуитета стварања у веку једног писаца, о стваралачкој радости која ја пресудна у савладавању дневних пепрека на књижевном и животном путу, о живом постојању надахнућа и заната потом, о свести о сопственом таленту, такозваном таленту за таленат, што је важно стећи на самом почетку. Говорио је и томе да је недавно написао, боље рећи испевао, по први пут у нас, сонетни венац продуженог трајања – од двадесет сонета (за разлику од класичног венца који поседује петнаест), што ће бити иновација на ширем плану, али није хтео да открије друге детаље о томе док венац не буде штампан, само је истакао је да ће наслов и поднаслов тог сонетног венца већ пуно рећи о свему пре самог читања и да ће инспирисати друге да уроне у ту песничку творевину.
Било је говора о наградама данас, о томе шта оне уопште значе. Грујичић је навео да га је као веома награђивног песника, „Летопис Матице српске“ позвао пре двадесетак година да напише опсежнији есеј о наградама. Сетио се пред публиком да прва реченица тог есеја гласи: „Награде су јавне скеле које писца придржавају за живота“. А касније, додао је Грујичић, нико се не пита док чита антлогијску поезији или прозу Млоша Црњанског, на пример, да је она овенчана овом или оном наградом. За песника је најважнији осећај кад напише добру песму, и он то сам осети и препозна (не треба нико да му то потврђује). То је уствари и несумњиво највећа награда песнику, јер таква песма остаје да живи, а награде падају у заборав.
Водитељка је питала Грујичића о првој награди коју је добио још као студент, о „Бранковој награди Матице српске“. Рекао је да је ту награду добио као невин писац и да је она баш зато имала велики значај за њега. Тек касније ће у не баш увек наклоњеном књижевном амбијенту осетити и видети њен значај међу вуковима и тигровима. Та награда Бранковог имена била је можда знак, рекао је, да ће коју годину потом добити стални посао баш у Бранковом колу. Навео је још неке знаке пре доласка у Бранково коло 1983. године. На пример, на одслужењу војног рука у Рашки (1981), у касарни се нашао војник са именом Бранка Радичевића, један плавушан који није подносио војску па се залетао у касарни на стабла и ударао главом. Затим, приликом одласка у Грузију (1982) код колега писаца на другом језику, један њихов вундеркинд, који је знао двадесет пет језика, на српском је пред младим псницимаа из Југославије разговетно изговорио управо Бранкову песму „Девојка на студенцу“.
А Бранково коло данас, награђујући друге песнике својим угледним и дуговеким наградама, нагласио је Грујичић, води рачуна да то буду одлични песници а који су из разних разлога често скрајнути, те се Бранково коло ту јавља као свјеврсни корективни фактор на нашој књижевној сцени где су лауреати махом предвидиви и унапред готово познати. Грујичић је навео и податак да никад није наступио на Бранковом колу као песник, да откад је на његовом челу никад није говорио своју поезију нити на Стражилову нити на Свечаном отварању чувене манифестације.
Нагласио је да је веома важно подржати младе песнике, дати им конкретну подршку да размахну крила, јер њима је у јавности најважнија институционална подршка. Навео је пример једног младог песника из Бањалуке којем нико није хтео да прочита првеначки рукопис песама. Послао их је Бранковом колу које му је убрзо објавило једну, па другу добру књигу поезије, а постао је и двоструки лауреат Бранковог кола. И на ове речи разлегао се дуг аплауз одушевљене публике.
Било је и питања из публике, на пример о завичајној лексици и њеној употреби у поезији, о лепоти таквог чина који оживљава фантазмагоричне слике али и сам матерњи језик, што је поред осталога и задатак поезије, о неуништивости поезије у свим временима, о супериорној позицији песника наспрам земне трошности и смртности. Једна песникиња је тражила да Грујичић изговори свој сонет „Светлица“ који има стих „мајчица мрва лети ка небу“, а који је једини остатак из песникове песме у сну од четрдесет стихова. Песник је то радо прихватио, а потом је истакао да никад не говори о кризи поезије јер сматра да она не постоји и да су то више неке трговачке приче и климаве сумње самих песника и писаца којима је досадило да се баве уметношћу. Да је то тако, конкретно је показала препуна сала библиотеке у Београду, чија задовољна публика није штедела дланове награђујући истакнутог песника.
Грујичић је навео да управо пише трећи том књиге „Коло, коло, наоколо“ где осветљава многе већ увелико минуле пријатеље песнике и уметнике из друге половине двадесетог века и прве четвртине двадесет првог, при чему се наново осећа, сада појачана побратимска љубав, те неумитност људске трошности, али срећом за песнике јер они ипак имају ретку привилегују, да талентовани оставе значајан траг са својим најбољим песмама у матерњем језику.
По завршетку инспиративне и по речима модераторке, несвакидашње вечери, Ненад Грујичић је присутнима потписивао своје нове књиге међу којима и „Сонете о земаљској љубави“, интервјуе „Године и разговори“, цветник песама о Бранку Радичевићу, „Коло, коло, наоколо“ (1,2) и друге. Међутим, ни публика није штедела, своје припремљене књиге с посветом Грујичићу се даривали песници и писци: Валентина Новковић, Иван Деспотовић, Валентина Златановић Марковић, Ана Зоговић, Радојка Никић Милинковић, Душан Варићак, Игор Миљковић, Предраг Станаћев и Небојша Стојоски, а једна песникиња је уз своју књигу и поклонила песнику шкотски виски „Чивас“ са двема кристалним чашама.
У публици је било и неколико добитника награда Бранковог кола – „Печат вароши сремскокарловачке“: Ивана Миланков, Данило Јокановић, Маја Белегишанин и Иван Деспотовић, као и млади лауреат „Стражилова“ Данило Јовановић. Била је то прилика да се упознају и фотографишу за вечност Данило Јокановић и Данило Јовановић, две песничке генерацје са разликом од пола столећа по годишту рођења.
Утиске су поделили и неки од присутних у публици. Јелица Јеремић: „Како смо лепи и срећни након сјајне вечери проведене са нашим очаравајућим гостом, Ненадом Грујичићем.“ Валентина Златановић Марковић: „Вечерас је било посебно вече – мирно, дубоко, садржајно, смислено. Гост Ненад Грујичић заслужује посебан респект због свега што је урадио за нашу књижевност.“ Јелена Стојиљковић: „Било је дивно вече, опуштено и садржајно! А сонети, о салијеријима и прича о песми сањаној је нешто што се запамти. Велика радост, част и задовољство.“ Радојка Никић Милиновић: „Величанствено… Буди успомене…“
На трибина на којој се годинама воде књижевни разговори-интервјуи уживо, Валентина Новковић је, уз своја питања, на махове позивала Ненада Грујичића да каже и своје песме, што је он, углавном наизуст, пуног срца и чинио овим редом:
