У томе је цела истина – њено свевидеће стваралачко око, у најлепшем смислу речи, играч је у свим правцима, лакокрили живи анђео, бели, без људског дисања, који филигрански претаче видљиве и невидљиве нијансе из боје у боју небеске дуге, то јест речника датог само њеном стваралачком бићу.
Зато бисмо јој радосно предложили да не пише пошто-пото оно што је у тренду или популарно у књижевној периодици. То јој напросто није потребно поред раскошног талента и откривене јој златне жиле-куцавице певања. Дабоме, све то што напише у помоћним рукавцима занатске знатижеље, биће веома добро, али ће недостајати она само њој дата матерња мелодија у одјеку смисла сваке речи коју употребљава на свој, потпуно оригиналан начин, онако како нико други у српском језику није употребљавао нити данас употребљава. Из различитих разлога, како рече Иво Андрић, „од природе нарочито обдарена створења често изазивају судбину, смело и несмотрено“.
Доносимо двадесет две песме (минијатуре) из књиге „Вез“, које указују на поменуту оригиналност и непоновљивост. У мрежи симбола, број двадесет два представља границу речи, бројку света, то јест број којим стваралац закључује своје дело. То су они песнички улови у бескрају матерњега језика који су веома ретки и по којима аутора сматрамо аутентичним. Пада нам на ум једна реченица Артура Шопенхауера: „Таленат је сличан стрелцу који погађа мету до које остали нису у стању да добаце; геније, пак, погађа мету коју остали не могу ни да виде.“
Н. Грујичић
На фотографији: Љиљана Павловић Ћирић поред Бранка говори поезију на Стражилову, 9. септембар 2023.
Љиљана Павловић Ћирић
ПИСМО
Понекад себи напишем писмо.
Она од некад – оној за икад.
Не стигне никад.
КРСТ
Глагољам. Гредем.
Груду под главу.
У руци: крст. Чесницу.
Славу.
ПЕСНИК
Није још ни израстао из песме
А већ се за песму скратио
И све речено побратио
И неречено поврати.
ОСКОРУША
У рану зору, росу на прозору
влажним оком приметим.
Обришем прозор, умијем образ,
па изађем.
Дланом осушим оскоруше лист.
Нека бар он остане чист.
МИМОЛАЗ
У ноћи, често, себе будну сусретнем.
Мимоиђемо се пријатељски.
Без журбе и буке.
Свакој своје муке.
ВРТ
Данас руже обилазим.
Понекој воду, понекој песму.
Затим оплевим.
Па онемим.
ДАТОСТ
Сваком од нас дато је много.
Некоме меда.
Некоме жуч.
Но – сваком грч.
ЈАУК ЗА НАУК
Глава – гостионица.
Мисли – мени.
Кад сутра постане јуче
тад зајауче у мени
прошло. И пени.
ИМЕ
Бугарим, брате,
подно планине.
Само Романија зна ми име.
ДИВ
Зими.
Див у врту заувек спава
на срце оглувео.
Не буди се. И ја нећу.
Шта је битка рату, ласта пролећу.
НОВИ ЧОВЕК
Још није ни умро,
а већ се поново родио;
Одживео, огрешио, окајао
и препородио.
ЖИВА ВОДА
Жива си вода моја.
Сакривена, неоткривена.
Руке у крст ко рашље носим.
Шире се саме кад ти их приносим.
МУК
Ваздух сам летњи.
Свуда. Око свега.
Од себе спласнем, у тебе згаснем.
Ни светло, ни мрак.
Ни звук, ни хук.
Грлени мук.
ВОДА ЈОВАЊСКА
Вода сам бистра, јовањска.
Отпиј за отпој и спокој.
Извор на увиру.
Вољени ни по смрти не умиру.
ПЛАВЕТ
Губави глас гугутке сам
У зорје кроз прозорје.
Лет у плавет извијен..
Рат недобијен.
РАНА
Сунчев зрак сам на длану.
Сам на рану.
Сенком ти одсуства грејем.
Не плачем више;
Нити се смејем.
ОЛУЈА
Мајска сам киша.
Ненадана.
Пучина олујом савладана.
ДАВОР
Песма сам ђурђевска.
На челу ловор,
Под ребром давор.
Одјекујем светом белим.
Лелек делим.
А не целим.
НЕБО
Питам се:
Што трава нисам зелена
звезди бих небо била?
Одговарам:
Не можеш, мила.
МАСЛАЧАК
Питам се:
Облаку мутном сунце
да л’ бих била
Маслачак да сам жути?
Одговарам:
Ћути.
СЕЋАЊЕ
Дишем те.
Да л су сете тренуци?
Сећања трнци? Остаци жеље?
Свеједно – меље.
ЕХО
Одрекох – ох – хо-хо
Обрекох – ох – хо – хо
Порекох – ох – хо – хо
Па понових – их –хи – хи
(Из књиге „Вез“, Бранково коло, 2023.)
