Пре деветнаест година на Козари добио сам награду „Скендер Куленовић“ за књигу изабраних и нових песама“Светлост и звуци“ (Српска књижевна задруга, Београд, 2004). После ме нису звали шеснаеест година јер сам бранио Драгана Колунџију, најплоднијег песника Козаре, који се био нашао у бесловесној дневнополитичкој немилости тадашње приједорске власти. Драган је патио десет година, а ја га све време јавно помињао и бранио, па кад су локалне политичке прилике „ојужиле“, као да ништа није било, дали су му намученом „Књижевни вијенац Козаре“, али – песник је убрзо напустио овај свет.
Пре одласка на овогодишње 51. Књижевне сусрете на Козари, 8. августа објавио сам поему „Козаро, сејо и прамајко“ на двема средњим странама једног тиражног београдског дневног листу, а одмах потом све то је преузео и бањалучки најчитанији дневник „Глас Српске“, па онда и локални, култни приједорски недељник „Козарски вјесник“. Очекивао сам да ми се неко, најпре, из Приједора јави… да чујем неки званични одзив. Међутим, ништа. Али, јавили су ми се неки „обични“ људи, од „необичних“ не можеш очекивати оно „мало душе“.
У поменутим листовима, дакле, штампан је део поеме, који је уствари тек трећина целине. Међутим, из Бањалуке одмах је реаговао издавач „Бесједа“ с понудом да ми штампа књигу-поему. Агилни и добронамерни уредник Ненад Новаковић срчано је и братски пружио руку да објави оно што је изнад наслова „Козаро, сејо и прамајко“, у сва три поменута листа, имало као наднаслов: Ексклузивно!
Господин Новаковић је одмах позвао Град Приједор и предложио да се књига, коју ће брзо штампати, промовише на 51. „Књижевним сусретима на Козари“. Неко би рекао – па то Приједор треба да штампа! Јесте, али треба неко у овим временима да то препозна. Новаковићу су рекли да немају времена, да не могу промовисати књигу-поему о Козари – на Књижевним сусретима на Козари?! Ненад Новаковић је био запрепашћен, тако ми је рекао, није могао да верује у то шта чује. Настојао је и даље да „ломи“ бирократски отпор у граду на Сани, али узалуд. Никога у Приједору није било да стручно лупи руком о сто и викне: Штампај, болан, промовишемо! А ја се сетих песме Бранка Радичевића „Туга и опомена“. Међутим, опраштам, тако осећам срећу и мир, тако је најбоље кад ме неко изда и повреди. Не освета, већ опрост, јер не знају, Боже, шта чине. И ја сам, пре свих, грешан и ситан.
Без обзира на то, отишао сам у Приједор и на Козару – позвали су ме који месец раније, велим, пре појаве моје нове поеме. По протоколу ранијих година слали су аутомобиле са возачем у Србију. С обзиром да ауто није ишао у Београд, већ у Врбас, по лауреата Баковића, и по мене у Новом Саду, јавио ми се мејлом драги Приједорчанин из Београда, Зоран Совиљ, врсни сликар и примењени уметник, и замолио да у завичај, домаћинима Књижевних сусрета на Козари, понесем плакету за Скендерову награду, чији је он, већ годинама, аутор. И није му било тешко да скокне из Београда у Нови Сад. Испричасмо се након толико година, људина из мог завичаја, и породичан човек, удају му се обе дивне кћери. Зоран је из чувене сликарске породице Совиљ, отац Милан и браћа Весо и Радомир. Приједор је иначе чувен по великим сликарима познатим и у свету: Радован Крагуљ и Бранко Миљуш, на пример, те старији Тодор Швракић и Перо Поповић, а затим и вајар Сретен Стојановић, брат легендарног Младена, и други.
У Приједору су земни остаци мојих родитеља, оца Драшка и мајке Стоје, и мојих дедова Спасоја и Драгана, и мојих незаборавих баба, Зорке и Тодоре, и других мојих предака. У Приједору су данас и њихови потомци, моја родбина, с очеве и мајчине стране, живе и раде у Поткозарју. И обавезно неко од њих дође на моје књижевно вече. А ја сам стигао навратити и до ујака Здравка Микића у Гомјеници, песника, коме је место на књижевној Козари, и те како.
После наступа у петак увече, 15. септембра, са групом песникиња и песника у необично лепом приједорском позоришту, пораних сутрадан из хотела „Приједор“ на обали тихе Сане. А магла пала, густа, чувена приједорска, настала не само од воде Сане, већ од десетак језера рибњака у Саничанима. Већ у осам часова кренуо сам у Томашицу, на једно од четири православна гробља, на Станковића гробље са огромном, преко две стотине година старом липом, чувеном у целом крају. У њеној су хладовини хумке мојих родитеља и предака.
Као дечак сам, са четири године млађом сестром Надом, на очевом немачком мотору „Horex“, из Гомјенице удаљене двадесет колометара од дединог имања у Томашици, долазио у богат воћњак с бунаром и уживао у природној лепоти и бојама, у мирису и сладу трешања, раних јабука и крушака. С бабом Зорком на народном збору за црквени празник – летња Масла, где је некад била црква (срушили је Турци, недавно је након 400 година подигнута), продавао сам из сепета с лишћем оштре бујади крушке црнице. То су оне што потамне и омекшају након неког времена, па са тада и тако, медене, једу.
О старој липи писао сам негде пред рат, једно лето пре погибије мога оца на мотору у Ракелићима док се враћао из Томашице. Текст сам објавио у „Козарском вјеснику“ 8. августа 1986. године. Гле, исти датум – дан и месец се подударају с датумом објављивања поеме „Козаро, сејо и прамајко“ у београдском дневном листу. Ево шта сам, пре скоро четири деценије, написао о липи:
„Широко дебло липе, чија бујна крошња крајем прољећа замири цијелим крајем, тек три пâра људских руку могу обухватити. При квргавом дну стабла, као какво необично око, вири комад сивозеленкастог камена што, из године у годину, како липа расте, утапа се, миц по миц, у њену душу. Легенда каже да је брат убио брата, сахранио, омањим каменом обиљежио гроб, па да нико не види, уз сâм камен липу засадио. Деценијама дебло се развијало, све више обухватало и под своју кору, у срж, увлачило гробни камен. Није га одгуривало, већ прихватало као што брат брата грли у големој љубави болно се кајући због почињеног злочина.“
Скоро четири деценије потом, ето, нашао сам се опет под липом, и сићушан замолио таксисту да ме фотографише испод див-крошње која, док стојим под њом, чини ми се да се утапа у небо а кореном дотиче средиште планете. Бајка се рађа на лицу места и појачава моју везаност за овај крај и поднебље, релативизује време и простор, све.
Иначе, моји млади родитељи су 1953. године из Томашице, с две кашике, из тринаесточлане породице Грујичића сами кренули у Војводину, и тако сам у Панчеву рођен годину дана потом (мајка седамнаест, отац двадесет три), а сестра Нада – у Новом Саду четири године касније. Направили смо у Шајкашу кућу од остатака неке аустроугарске грађевине. Међутим, жедни свога завичаја, са још три поткозарске породице, 1960. године, вратили су се у Приједор, у Гомјениицу, где су направили нову кућу.
На 51. Књижевним сусретима на Козари, у суботу, 16. септембра у подне, на Мраковици, на Козари, одржан је „Поетски час“. Наступали смо, исти песници и песникиње из позоришта дан раније, без Ранка Прерадовића: Боро Капетановић, Драгана Крагуљ, Берислав Благојевић, Вид Вукелић, Александра Чворовић, Горан Шаула и Благоје Баковић (добитник Скендерове награде). Ту сам, знајући где се налазим, под козарском фаталном ведрином неба, у животном мирису крошања јеле, бора и смрче, у два наврата прочитао нове делове поеме „Козаро, сејо и прамајко“. На крају сам запевао: „Грло моје ко тамбура јада,/ никад није јадало ко сада“. И млада и старија публика примила је поему пуног срца и расплакане душе – аплауз све покаже, нема да се лаже.
А вече пре тога, велим, у приједорском позоришту говорио сам наизуст, најпре, своју стару песму „Каца“, која слика ритуал очевог прављења храстове каце под жалосном врбом у Гомјеници. Рекао сам публици да сам на истом месту напамет казивао ову песму 2001. године када је, након деценије неодржавања књижевне манифестације на Козари, поново кренула и тада је Љубомиру Симовићу додељена награда са новим именом, „Козара“. Тадашња власт у Приједору, из неких разлога, прибојавала се да настави са додељивањем награде са именом Скендера Куленовића. Наравно, трагикомичност је то која често попут труле гарежи пада по лицима и поступцима дневних политичара и показује колико су ограничени и смешно-ружни с том маском. И док је Симовић као лауреат читао своју песму, у дубини сале, у полумраку, с публиком, седео је Драган Колунџија, највећи савремени песник Козаре, непозван тада на позорницу да каже једну своју песму.
А на Козари сам, на 51. Књижевним сусретима на Козари, да не заборавим, махом младој публици рекао и то да сам ту далеке 1978. године први пут сусрео Бранка Ћопића, тада првог добитника награде „Скендер Куленовић“. Бранчило је био много озбиљног лица, а панталоне узвукао јако високо тако да их је каиш притезао скоро преко груди. А припоменуо сам и то да сам био на Козари и 1980. године, који месец после Титове смрти. Пре наступа, земљак ми Младен Ољача, оснивач Књижевних сусрета на Козари, тражио да види моју песму која је започињала стихом: „Испитујем историјски трач.“. Видевши то, комесарски ми рекао: „Не можеш наступити!“ То ме погодило као вруће тане, јер у публици су били моја мајка Стоја, ујаци Здравко и Стојан, сви стигли из Гомјенице тик уз Приједор.
Ове године у публици на Козари био је и један младић са дугом тамном косом до рамена, матурант техничке школе. Ту школу и ја сам похађао у Приједору, и такође сам имао дугу косу попут његове. Као да самог себе видех у времеплову. Замолио сам га да се фотографишемо како бих имао доказ за своју причу другима, а да се притом на слици сучеле две опречне фризуре, садашња моја и његова затечена. А кад ми је рекао да слуша хард-рок, е онда сам пао на теме, јер пре пола века и ја се у Поткозарју нисам одвајао од грамофонских плоча: „ Лед зепелин“ „Блек сабат“ и „Ролингстонси“.
И, заиста, да не заборавим, ове године наступивши на академији у приједорском позоришту, говорио сам дуже од предвиђеног (двоминутног) времена делове из поеме „Козаро, сејо и прамајко“, има кад тако мора, кад постоји неки јак разлог. И негде на половини мога наступа чуо се аплауз публике. То ме охрабри па наставих, а онда при крају, однекуд створен, по тону и замућености гласа, пијан мушки глас поче нешто неразговетно да добацује, да би се у једном тренутку разумело да он уствари говори да је пронађен списак Дијане Будисављевић са именима прекрштаване и страдале српске деце са Козаре. Наставио сам да читам и публика је то опет искрено наградила.
А међу песницима на сцени, најстарији, с каснијим објашњењем да нема ваздуха у сали, напустио је позорницу док сам говорио део поеме. Сујета је чудо док прилика бере јагоде. Један други ми на коктелу рече да су се два члана жирија у публици нешто домунђавали и клиберили док су текли стихови о Козари. Такав је живот смртникâ. Опраштам и њима, ја први грешан и пролазан. Већ сутрадан, после наступа на Козари, један од њих ми је пришао и честитао чврсто стегнувши руку.
При повратку у Нови Сад, навратио сам у Бањалуку по ауторске примерке тек објављене књиге „Козаро, сејо и прамајко“. Мој издавач је од речи. Дочекала ме рецензенткиња поеме Данијела Регојевић, са тридесет примерака у рукама. Ох, којег ли дивног осећаја, пре свега због начина како је књига изашла, а онда и да сам ту књигу, ипак, својим наступом, нарочито на Козари, промовисао на обострану радост, и моју и публике која се томе није надала. Био је то наступ који се потпуно разликовао од других. Срце ми је било пуно, најпре, због теме Козаре коју књига носи у споју оног и овог времена. Сваки наступ на Козари је молебан за душе хиљада и хиљада невино страдалих српских мученика. Књижевна Козара се потпуно разликује од других манифестација. То морају знати и учесници и организатори. Коначно, у рукама су ми први примерци ретке књиге у мом опусу, и уопште. Андрић би рекао: „Од свега на свету радост нас најдуже подржава и најбоље крепи.“
Све у свему, кад у радости саберем, лепо су ме и ове године дочекали моји земљаци на Књижевним сусретима на Козари. То су завичајци, и међу нама постоји јака „извиискра“ пажње и сестринског побратимства. На страну они што устају на леву ногу и попуше по две-три кутије. Њихово је да играју спортску прогнозу у казину и чекају срећу која доћи неће. Ништа се не љутим, напротив, пуна ми је душа земљачке блискости и милог ми крајишког нагласка, боје и и светлости из очију, чврстог руковања и људикања.
Рекао сам драгим домаћинима да сам спреман да им помогнем у освежавању концепта и организације „Књижевних сусрета на Козари“, да сам ја њихов, и ничији више, и да за ту врсту помоћи не тражим никакву материјалну надокнаду. Допао им се мој предлог да свечану академију више не праве у вечерњим сатима, већ у матине-термину (11 часова) док град дише у снажном дневном ритмом и пуним плућима, и да је то за ту врсту програма заиста много боља сатница, и за публику и медије. А онда сам им додао ону сентенцу Бранка Ћопића, нашег комшије из Подгрмеча, да песник има право да пише о завичају само онда кад напусти родитељски кућни праг.
На фотографији: Песници на Козари, 16. септембра 2023. и дугокоси средњошколац из публике на Мраковици, на ког је личио писац овог текста и поеме у техничкој школи у Приједору.
