Ранко Рисојевић
ШТА СЕ ДЕСИЛО
Овако је било, стрпи се.
Не могу, изгубио сам се.
Када си се изгубио?
Не знам, кажем ти.
Реци неки датум, тако.
Можда прије рођења.
То је већ наш древни пут.
Да, само чијег рођења?
Не иде тако, одговарај.
Одговарам, слушаш ли?
Видиш да не одговараш, питаш!
Да, питања су одговори.
Шта се десило, док вријеме,
Док звона, привезана, ћуте?
Нећу те више питати, ћути и ти.
СПОМЕНИЦИ
Расути по пољима, гледају у небеса,
Тамо је Хорације, са свитом посмарача,
Никоме ништа не говоре, само гледају,
Ко ће кренути према њима, можда једном,
Увијек се осипа дружина, мада хвалоспјеви
Бијаху тако близу, само да им неко пружи руку,
Нема те руке, ако руку уопште има на небесима,
Ове доље, чије се бисте круне, заборав ради,
Нису маштали о томе, зашто баш Хорације,
Накнадни метар, накндани живот,
Све војсковође, што су крчили пут кроз лешеве,
Добише споменике, да ли је ријеч о њма,
Прославише се, ено им споменика, по улицама,
Слали су у јурише пјеснике, мајчине јединце,
Не добише ниједну битку, гдје су били,
Шта су смишљали у топлом шатору,
Или дубоко под земљом, у бетону,
Чији си другар, Хорације, има ли то значаја.
ЧАКИЈА И ЉЕСТВЕ
Спустим руке на астал, лагано,
Осјећам чисту храстовину,
Ако полако покренем шаке,
Дланови налазе саставе,
Мјеста гдје се скривају мрве,
Које стрина чисти чакијом,
Сасвим малом, с корицама
Од црножуте рогове кости,
Што склопљена лежи у ладици,
Навикла већ на стринин длан.
Може да повриједи, каже ми,
Не дирај за Бога милога,
Још би ми само то требало.
Ово је свијет села, све се види
Кроз опране прозоре, до шуме,
У којој је хладовина, потом мрак.
Тада се одмараш на сјенику,
Гледаш звијезде, далеко су,
Ипак се ти држи љестви што
Обично воде на земљу,
Или само до сијена на сјенику,
Осим ако се предомислиш,
Али то је рано, кратке су
Ово љестве, и оне ће,
С тобом расти, колико треба.
И за то има мајстор у висинама.
Можда је и међу звијездама,
А можда у сијену, с тобом спава,
Скупа растете, скупа ћете на љестве.
ПРВОСВЕШТЕНИЦА ПОЕЗИЈЕ
Дари Секулић, на њеном одласку
Само у поезији служи се свима,
Богу небеском и човјеку земаљском,
Чим прогледаш, у дан обојен крвљу,
Предака и савременика, будућих, будућих,
Само с ријечима које се као пчеле јате,
Да им будеш матица, о Велика Матице
Говора који се распростире посвуда,
Од колијевки, празних, на исти начин,
До мртвих сватова, Кордуна и Босне,
Твојих који су наши, наших који су твоји,
Заиграни с оне стране живота,
Покрај небеске ријеке, живе и мртве,
У твоме манастиру бескрајне самоће,
На клупи само теби остављеној, баш ту,
Гдје се укрштају ријечи препознавања,
Којима благосиљаш све, увијек све,
Да тако мину у заборав и вјечност.
14. 4. 2021.
РУЧАК СА ГАВРИЛОМ 1983.
У друга нека времена, у Обљају,
Крај Грахова, под јаблановима,
Код бабе Боре Марића, цицвара,
Гаврило и ја, доручак или ручак,
Не бесједимо, слушамо тишину,
И вријеме, које нас премјешта,
Слике, слике, бабе, села, цицваре,
Јесмо ли покојни, само ријечи звоне,
Котрљају се, скупљају и расипају,
Записани смо негдје, селимо се,
Одлазимо и враћамо, решетамо,
Такав је принцип Господњи, рече,
Он или ја, вјетар, јабланови, ко је,
Нисмо ми писари, већ написано,
Хуј времена, повијање јабланова,
Лијепо је овдје, у висинама, скупа,
Ко кога пише, ко прецртава, негдје,
Вријеме ми ништа не значи, подне,
Ту гдје си, ту сам и ја, самотан,
Милан Ненадић носи мој пиштољ,
Понеси ме, не спуштај нигдје,
Биће нам лакше, у вртлогу,
Одавде се само испаравамо,
Падамо у ријеке, у ријечи језика
Који нас биљежи, писару, брате,
Анђелу дјетињства, чувару снова.
