Ненад Грујичић

ТЕРАСA

 

Не знамо шта бисмо у дане короне

да нема терасе, најмилије зоне.

 

Шест метара дуга, своје чари има,

отпола без крова, гола с небесима.

 

Ту цвеће мирише што га мама сади,

ноздрва се моја латицама слади.

 

Чучњеви од јутра, а на трећем спрату,

највише радују мог брадатог тату.

 

Фискултура ту се на ваздуху ради,

задовољан тата седу браду глади.

 

Сва годишња доба – распоред је исти,

а снег кад напада лопатом се чисти:

 

бацамо одозго пахуљасту лаву,

пазимо да коме не падне на главу.

 

Ту је шетња злато за све троје нас,

без терасе не бисмо знали шта је спас.

 

Ту се увек може предахнути мало

после  шетње да би сало нам отпало.

 

И зато почесто ту клопнути желим,

мама носи пилав са премазом белим.

 

И док чудом трепнеш, слистили смо храну,

иако толико не беше у плану.

 

Гле, и куглоф с медом стигао је приде,

нека преко пута све комшије виде.

 

О, терасо драга са сунчеве стране,

песмом те венчавам у претешке дане.

 

 

ВРУЋИ КРОМПИРИЋИ

 

Пандемија дошла, хоће ли отићи,

не знам, али видим стижу кромпирићи.

 

Алај ће нам мама апетит подићи,

из шпорета вире врући кромпирићи.

 

На столу се горде бели тањирићи,

миришу у кући врели кромпирићи.

 

Павлаком бојени млади краставчићи,

и са њима јоште млађи кромпирићи.

 

Клопамо, мљацкамо, секу секутићи,

јао што су добри ови кромпирићи.

 

На тераси цвеће, цвркућу врапчићи,

топе се у устима слатки кромпирићи.

 

Хвала ти, мамице, немој нигде ићи,

потребни су нама нови кромпирићи.

 

Једе се и слади, лете лептирићи,

карантински то су драги кромпирићи.

 

И часком несташе врући кромпирићи,

тако ћеш, короно, и ти нам отићи!

 

 

ПАНДЕМИЈСКИ РЕМИ

 

Ево данас мама након дуже паузе

радосно у руке шах-фигуре узе

 

да покуша Дану да победи сама,

па није узалуд она њена мама.

 

Беле се фигуре са црнима боду,

Дана покушава да пронађе згоду

 

да смаже краљицу мами иза леђа,

онако са коњем што логику вређа.

 

Али мама не дâ, опире се снажно,

повлачи фигуре разумно, одважно.

 

И  крећу да једу, мењају фигуре,

ловци с топовима по пољима јуре,

 

гле, мама остаде са краљицом више,

не даде Даници уопште да дише.

 

Али са краљицом треба, сејо, знати,

краља сатерати па га матирати.

 

Узалуд је мама јурила по плочи,

и једну и другу заболеле очи,

 

све је било џаба, од победе ништа,

мама нуди реми, и Даница блиста.

 

У животу исто тако ти се пише,

не победи онај који има више.

 

 

ЧИСТАЧИЦА

 

И, шта радити док корона хара,

мада многи кажу да је то превара.

 

Била ил’ не била, није више важно,

када све сагледам, ово је престрашно,

 

па крпу узимам и кантицу воде

да чистим по стану – да корона оде.

 

Да, обична вода, најбоља је сада,

пандемија лија ћошковима влада.

 

Паучина ту је муве похватала,

о, метлице моја, на свему ти хвала!

 

 

ЛИЈА ПАНДЕМИЈА

 

Грбава се она шуња

нова лија пандемија,

опасно се због ње куња,

не помаже ни хемија.

 

У целом се свету дала

да науди свакој души,

и у сну ме препадала,

живот би ми да угуши.

 

А медији не престају

да товаре грозне вести,

са екрана не нестају

препоруке из обести.

 

Други веле – то је лага,

намештена прича светска,

ма нек’ иде све доврага,

пропаганда белосветска.

 

Црна лија пандемија,

инјекције, разне маске –

ухвати ме анемија,

разболех се ја до даске.

 

Нос ми цури, кихнем јаче,

очне капке нешто штипа,

бака теши: Мило маче,

то је она стара грипа.

 

Срећом, људи, песма ова

јача је од свих лекова,

поезија ме спасила,

а лија се угасила.

 

 (Из књиге „Лија пандемија“, Институт за дечју књижевност, Београд, 2023)