***
Нема милијега Парнаса од детињства, од мириса завичајних, од светлости ране… Детиње фантазме носе благо надахнућа, дају креативну силу за походе у језик, у песму, у књижевност… А кад ме дотакну такве красоте, машим се књига Бранка Ћопића. Оплемене ме својим мелемом Магареће године, поново, до насмешених и намргођених облака, високо – Орлови рано лете, отпочне с мојим другим Ја лирско Славно војевање, никад краја Осмој офанзиви… Плене ме слике радоснице и љутице, вазноси ме слатка језа звукова и боја, шумова и шара… Бљецне у срцу рибица која ми испуни све три жеље: да ме има, да ме нема и – да сањам у Башти сљезове боје.
Бранка Ћопића сам први пут сусрео, онако поиздаље, на Књижевним сусретима на Козари септембра 1978. године. Ћопић је тада, први, добио награду Скендер Куленовић, која ће и мени много година (2005) касније припасти. Бранчило високо узвукао панталоне па их стегао каишем скоро преко груди, озбиљан у лицу, преозбиљан.
На Козари Младен Ољача био велики газда – аутор романа Козара. Две године потом (умро Тито), такође на Козари, тражио да му дам да види песму коју као млад песник требало је да прочитам са старијима. Песма је започињала стихом: Испитујем историјски трач… То се није допало Ољачи, хладно је рекао да не могу да наступим. А била ми на Козари – мајка и део родбине у публици на отвореном.
Четири године касније, Никола Вујчић је ту песму уврстио у Панораму млађе српске поезије, која је као сепарат објављена у оквиру листа Зора. Неким чудом та песма је нестала из мог опуса, није ни у једној књизи. Вујчићу сам вероватно песму додао као нешто своје ново искуцано старом машином за писање. Видим сад у својој библиографији, у одељку Заступљен у антологијама, да се та песма зове Једно и друго. Место јој је у некој новој књизи, нема сумње.
У Славонском Броду, родном граду Бранка Rадичевића, задесио сам се 26. марта 1984. године, увече, кад је дошла вест да се Бранко Ћопић убио скочивши с Бранковог моста испод којег је преспавао прву ноћ у Београду. У Броду је Бранково коло обележавало 160. годишњицу рођења другог Бранка, Радичевића, оног по којем се зове мост са којег се Ћопић суновратио.
Био сам у Ћопићевим Хашанима када је драги ми Енес Кишевић говорио о Бранку, поред још необновљене његове куће, па ми тад засметалао што је поменуо да је Ћопић „извршио самоубојство“. Некако ми се учинило да на Ћопићевом кућном прагу то не би требало гласно помињати. Јер, жив је Бранко Ћопић, и те како, поготово на огњишту где векују душе његових предака. Ех, Ћопићев књижевни језик – света милошта крајишка, она локална супстанца која подиже до универзалног, жива реч предака умивена даром непоновљивог писца у матерњој мелодији.
Пишем о Ћопићу да бих релативизовао предапокалиптичну стварност, да бих у прампарчад разбио демонску леденицу свакодневице, да бих раскарикао лагарије естрадних дневно-политичких муцаваца. У Ћопићевој реченици пева мој аскурђел, зуји душа беле пчеле, терапијски се васпоставља лековита омаглица људикања. Нема песничког еглена до ли Бранчиловог! Мала моја из Босанске Крупе, па Лимени пијетао, па На петровачкој цести, Пјесма мртвих пролетера…
Волим Бранчила нашега, јер је истинит, еротичан у језику, генијално духовит, парадоксални барабин чији пој извире из сете и туге, у дубоком осећању трагичности живота, које се, као привид, премеће у своју супротност, у комичне дриблинге стварности.
Бранкела ме тако враћа у поткозарско моје дечаковање, у Гомјеницу код Приједора, у сребрнину речице на чијим таласима учим да пливам док рибе у сумрак искачу из воде, у гајеве гдје се око цркава зборује и где видио сам заљуљано коло козарско (Ћопић). Из ове очаравајуће магме врцају архетипске слике какве налазим и код Бајрона, Пушкина, Гетеа… Сви велики писци и песници света никад нису издали свој завичај. Неки га мало више сакрију, као неудате снаше стиде се не знам чега, а неки, пак, прикажу на длану као главну линију судбине. Велемајстори знају како је најбоље да то ураде. А свима њима упутства и смер даје божанска муња талента. Отуда, Бранко Ћопић је мој рођо из крајишког детињства чију дирљиву радост и хипнотичку меланхолију славим и наново у Панонији упијам.
***
Ето, донесох текст о Бранку Ћопићу из књиге Руку на срце, текст који сам својевремено написао на позив бањалучког Гласа Српске, и – придодајем неколико својих песама завичајне (крајишке) провенијенције из књиге изабраних и нових песама И отац и мати (Матица српска, Нови Сад, 2002).
